Зашто је важно да деца не везују празнике само за поклоне

Празници данас често носе снажну поруку потрошње, па се код деце лако ствара утисак да је њихов смисао у броју и величини поклона.

Пише: Александра Цветковић, дефектолог 

Празници данас често носе снажну поруку потрошње, па се код деце лако ствара утисак да је њихов смисао у броју и величини поклона. Ипак, развојна психологија јасно показује да претерано фокусирање на материјално може да умањи способност детета да доживи празнике као време заједништва, емоционалне повезаности и сигурности. Када празнични период постане низ очекивања, жеља и куповине, дете заправо остаје ускраћено за најважније за искуства која граде стабилност и емоционалну зрелост.
Симболика поклона и ризик материјализма
Деца природно траже конкретне симболе, а поклон је најлакше разумљив виде га, држе га, одмах доживљавају задовољство. Ако окружење стално наглашава вредност ствари, а не тренутака, дете брзо учи да емоције замењује предметима. Тада се радост мери количином, а не квалитетом односа. То може довести до повећане фрустрираности, смањене захвалности и осећаја да није довољно чак и када има много. На дуже стазе, стално поређење са вршњацима и очекивање све скупљих поклона може нарушити самопоуздање и створити осећај незадовољства који се брзо враћа.
Значај заједничких тренутака
Деца најдуже памте тренутке у којима су се осећала виђено, прихваћено и укључено. Кроз заједничко кићење јелке, припрему колача, породичне ритуале и мале заједничке задатке, дете гради осећај припадности и сигурности нешто што ниједан поклон не може да замени. Кроз оваква искуства развија и емоционалне капацитете као што су захвалност, емпатија, стрпљење и умереност. У празничном периоду деца посебно упијају поруке које добијају од одраслих: шта славимо, шта вреднујемо и око чега се окупљамо. Ако родитељи и родбина разговарају о заједништву, доброти, бризи о другима и смислу празника, деца постају отворенија за те вредности.
Срећа кроз односе, не кроз материјално
Важно је да одрасли јасно и мирно објасне деци да су поклони само један, споредни део празника леп, али не и најбитнији. Када одрасли сами усмере пажњу на време проведено заједно, а не на куповину, деца тај модел природно прихватају. Чак и врло мала деца могу да разумеју да је празник посебан зато што се породица окупља, јер се граде успомене, јер се заједно ствара нешто лепо. Тако се празници претварају у емоционалну вредност, а не у списак жеља.
Када породица заједно гради ритуале који не зависе од новца, шетња, прављење украса, гледање филмова, волонтирање или помагање некоме, дете учи да се радост проналази у искуствима, а не у стварима. То је снажна заштита од потрошачког притиска којем ће бити изложено током читавог живота.
Зато је важно да одрасли буду свесни да деца не памте шта су тачно добила, већ како су се осећала. Када им пружимо празнике који су испуњени блискошћу, топлином и заједништвом, ми им дајемо нешто много вредније од било ког поклона, модел да срећа не зависи од ствари, него од људи и односа који их окружују.

detinjarije.com