Владета Јеротић: Зашто родитељи треба да се расправљају пред децом – и како

Јуни 23, 2024 - 20:10

0 106

Владета Јеротић: Зашто родитељи треба да се расправљају пред децом – и како

Расправљајте се пред дететом

Дете старо три, четири године слуша мајку и оца како се не свађају, него расправљају о некој теми, па се не слажу. Без повишеног тона, свако износи своје аргументе, пуштајући и оног другог да каже то што има. Ту почиње дијалог и тако се дете учи дијалогу. Иако ништа не разуме, (шта је то о чему родитељи причају) негде у лету успеће да ухвати да се не слажу, али да и мајка и отац разговарају користећи аргументе, а не повишен тон.

Отац и мајка да се воле највише

Дете до краја треће године је упијајући ум, као сунђер је. Колико би само требало да се отац и мајка тада воле највише. И да тако буде пет, па после нека буде мало и препирки, али првих три до пет година, и због детета и због себе, да дете види, упије љубав оца и мајке. Остаће скрипт, па ће тражити у своме браку да понове оно што су доживели првих три до пет година, и добро и лоше.

Немојте своју децу претварати у љубопитљиву децу

Радозналост и љубопитљивост нису исте ствари. Дете се рађа врло сложено. Да не плашим младе, али, фетус све памти. Јако је важно да мајка дете носи радосно. Пазите, није исто радосно и весело. Треба да носи, колико год може, са радошћу. Наравно и отац је јако важан. Треба обоје под‌једнако да желе дете. И није битно само како се мајка у трудноћи храни, врло је важно и како се осећа јер она своја осећања преноси фетусу. Знате како, кад је мајка љута дете се склања на крај постељице, а кад је срећна дете се пење према срцу. Снимали то научници.

Нађите средину у васпитању

Дете је у досадашњем патријархалном васпитању код Срба васпитавано у крајностима: или је одгајано у претераној строгости или у претераној разнежености (нарочито последњих деценија), због некорисне болећивости родитеља коју треба разликовати од љубави. Ваља се ипак сложити да није упутно истицати тзв. пресудну улогу родитеља у васпитању деце, а првенствено у току првих неколико година живота детета, јер и генетика и промена спољашњих рђавих околности у доцније, повољније прилике може утицати на исправљање негативних обележја у понашању детета.

Ауторитет и топлина

Оно што ће одлучити да се дете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине.

Опраштање увреда, дивљење, чуђење

Оно што је код деце лепо, фасцинантно, боголико, то је њихово поверење – оно што је Ериксон назвао праповерење са којим свако дете долази на свет, њихово брзо опраштање увреда, дивљење, чуђење. То су елементи које вреди сачувати за цео живот.

Зашто дете чује да, када кажемо „НЕ“

Родитељи се питају зашто дете увек, кад би му отац или мајка рекли, рецимо, немој то радити, или немој то јести; или ево ја сад морам да изађем, а имаш у соби пуно играчака, али пази, ова играчка може да ти донесе неку невољу; или имаш пуно воћа разноврсног, ал немој баш ово воће, биће ти лоше – зашто дете увек, али баш увек уради то што сте му забранили? Зашто баш то, кад родитељ каже не? Човек осећа сталну потребу да се забрана крши, да се границе испитају, да се уради баш оно што не би требало, како би се проверило зашто је то забрањено. Али ако је родитељ то рекао у пуној љубави, остајем при томе, дете ће послушати. Ако је родитељ рекао „немој то да радиш“, у љубави, без трунке неке жеље да га дете послуша по сваку цену, тада дете неће урадити ништа лоше. Тада то неће бити изазов за њега да не послуша јер ће осетити љубав са којом се од њега то тражи.

Пустите дете да буде немирно

Ако је дете немирно, пусти га, често је то интелигентно и бистро биће. А родитељи, у незнању, за мирно и послушно дете кажу ‘моје добро дете’, а оно у ствари уплашено, несигурно. Наравно, роди се и понеко добро дете које је једноставно такво, иако је сналажљиво и паметно. Грешка је велика што оно немирно дете туку, а оно је најчешће интелигентно дете. И баш та интелигенција му не да да се помири лако са свим што му се каже.

Јаке границе

Веома попустљиве границе омогућавају интензиван утицај споља али такво прихватање промена може да угрози специфичан породични идентитет. Овакве породице карактерише незаинтересованост и међусобна неповезаност чланова. Родитељи нису заинтересовани за раст и развој деце. Деца имају превише слободе и не праве разлику између добрих и лоших поступака. Емоционални односи су хладни и дете не осећа да је вољено, заштићено и сигурно.

Породична правила

Важна ствар која одређује функционалност породице су и породична правила. Породична правила су потребна јер чувају породицу и обезбеђују сигурност и предвидивост, што је посебно значајно за најмлађе чланове. Њима се одређује организација живота, начин породичног функционисања, систем вредности и веровања. Међутим, проблем настаје када се о тим правилима недовољно или ретко говори јер се она углавном подразумевају, али на тај начин постају нејасна. Недовољно јасна правила обликују хаотичне породичне односе а крута правила (која се не мањају) доприносе компликованим породичним односима. У функционалним породицама отворено се комуницира о правилима. Она су јасна и подложна променама у складу са потребама чланова породице.

zadovoljna.nova.rs