Архим.Павлос Пападопулос - Светитељи грешници

Ако не живите у светлости љубави, ако упаднете у замку да сматрате безначајно важним, онда ће за вас време бити као диктатор који вас води у несрећни крај.

Хришћански живот је живот радости и наде. То је живот заснован на љубави. Јер без љубави нема хришћанског живота. Само нас љубав уводи нас у врт бесмртности.

Они који су страдали у тишини жртвовања, они који су својевољно бродоломили у лукама земаљског успеха, они који су осетили додир наде, они су живели су и живе, и пустимо их да умру. Проживели су ноћи покајања, кроз нематеријалну и неземаљску храну, кроз собе бола и молитве, кроз очи својих ближњих.

Свет једва да разуме Истину, јер се Истина открива оног тренутка када се испразнимо од свог ега. А ако се то догоди, још увек можете да је изгубите док неопрезно упадате у млаку свакодневицу.

Друштво моде и технологије није успело да пружи срећу и мир човеку. Он није успео да се суочи са Истином и да је препозна, јер је ментално неспособан, слеп је, глув, глуп, несвестан једноставности живота.

Највећи страх човека је смрт. Па ипак, за хришћанина је проучавање смрти проучавање живота. Људи избегавају да говоре о смрти, јер после ње ништа не виде, или ако виде, уплашени су оним што виде.

Смрт је живот за човека, свакодневно крштеног у смирењу и молитви. Смрт остаје непријатељ, али не вечна, не непобедива, није страшна и застрашујућа.

Седим и посматрам људе. Главе породица, професионалци, студенти, пензионери, финансијски успешни или не, друштвено остварени или маргинални типови - неуспешни... Аутоматски додељујем статус свакоме према социо-економском стању, према банковном рачуну, аутомобилу који вози, престижем који емитује а не према његовој духовној будности, не према његовим духовним тежњама.

Зашто се ово дешава? Јер, и на моју несрећу, то су критеријуми живота. Колико сте образовани, који посао имате, колико новца добијате, какав је ваш положај у друштву. По овим критеријумима поштујемо или не поштујемо људе. Али то нису Божји критеријуми.

Наши животи пролазе, и статуси и новац и људске љубави, и суочавамо се са тренутком нашег земаљског краја. Тренутком који нас изненађује, јер човек никада није спреман за то, ма колико се припремао, ма колико га чекао. Тренутак када све поприма дубок смисао, тренутак када схватиш суштину, сврху живота. Али више немаш времена да урадиш нешто, остајеш тамо где те затечен.

Желиш да још мало поживиш, да тражиш опроштај од странца којег си управо опсовао, од свог детета коме си нанео неправду, од партнера од кога си украо, од жене коју си преварио, али то више не можеш. Дато ти је време, али тада ниси желео да се мењаш, истрајавао си у својим стварима. А сада желиш да удахнеш последњи дах сузом покајања, са надом у опроштај, са надом да ће те Човекољубац прихватити и у „једанаестом часу“.

Дакле, пре него што дође тај тренутак, било би добро да сви живимо Истину да бисмо се смело надали. Сада је време када све може да добије прави смисао у нашим животима. Сада је време да се убије крај и дочека почетак. Јер, сада живимо у периоду Благодати, у тренутку неочекиване прилике за искупљење.

То нису теорије, нису празне речи. Неки су их живели, неки их живе, неки постоје да би нам пренели небески спокој и да би нам доказали да се све то може постићи.

Свет трчи да сустигне сутра, трчи да сустигне лоше одлуке које је планирао да донесе. Шта је поента свега овога? Док се давиш и вапиш за помоћ, свет ти баца штанглу „златних“ обећања и ти се ослањаш на њих и радујеш не слутећи да ће те ова шипка, уместо да те спасе, брже потопити у понор заборава.

Сви људи су грешници, али неки од њих су и светитељи. Сви грешимо. Тешко је избећи грех, али није немогуће. Глупо је, док имаш грехе, не покајати се. Човек који се не покаје, неправедно себе држи у паду, удаљавајући се од наде коју доноси Васкрсење. Сви смо ми грешници, али неки су и свети. Свети грешници су људи који су падали и устајали, који су пропадали, али нису очајавали, који су били изгубљени али и пронађени, који су били упрљани али и очишћени.

Ја сам сувише мали да причам о њима. Дакле, заустављам се овде. Застајем овде, са надом да ћу и ја почети да живим у Христу, надајући се да ће ме дотаћи мрвица Његове Љубави, делић Његовог присуства. Застајем овде... У Њему. У нади да ћу се ослободити тиранина у себи. Застајем овде... у овом тренутку када моја светлост умире од магловите носталгије, у овом тренутку када и сунце и киша постају вечна безбрижност.

 vimaorthodoxias.gr