Никад се и ни са чим не треба узнемиравати

Демони нам на све могуће начине досађују и причињавају патње. Они вешто припремају бескрајне бриге и постављају различите замке како би одвукли наш ум од молитвеног сазерцања, тј. труде се да наш ум учине празним, незаинтересованим за дело спасења, и да га отргну од узвишене молитвене љубави Божије. Кад би им био могуће, дали би сва царства и богатства света само да кроз старање за небитно одвуку наш ум и од самог спомена на љубав према Богу. А ми више од свега треба да се трудимо да не оставимо слатку молитву. Сваку бригу поверимо Богу – Он ће испунити све наше потребе. Предајмо забораву све ствари овог света и не старајмо се ни о чему у овом веку јер то монаху везује и руке и ноге и против његове воље одевлачи га у привезаност – љубав – за овај свет; како вода гасне огањ, тако и бриге овог света гасе љубав према Богу. Зато будимо пажљиви и увек усрдни према љубави Божијој, па ће се Господ побринути за наше потребе;тада ће се као плод ове молитве појавити извор суза. Ако се удаљимо од светских немира и комешања, кроз усредсређеност и чување срца доћи ће слатка молитва и сузе ће потећи саме од себе; неће са муком извирати из човека, него са радошћу.
Ако неко жели да се уз горе описану молитву испуни ватреном љубављу према Богу још пре исхода душе из тела, да поживи подвижнички и у сиромаштву, и понесе на свом телу смрт Исусову, увек треба да буде мртав телом и у све дане живота свога да у миру служи само Богу, а почетак и крај свему томе јесте одсећи све греховне склоности и похоте и сваку светску бригу и сујету. Удаљи се од људи, од испразних разговора и узнемирења, проводи живот као птица, не водећи бригу о неважним стварима, јер све ће остати на земљи, а ми смо ту у гостима, како је рекао Апостол: наше живљење је на небисима (Фил. 3, 20); пазимо само на душу своју, имајући Бога за старатеља у свакој нужди. Нигде, никада, ни у каквој нужди не оставља Бог оне који се без сумњичавости, свецело уздају у Њега, и који му, у љубави, служе свим срцем. Поживимо ли у нади на Бога макар и један дан, и тако скончамо, то ће бити боље но да смо многе године проживели у лицемерју; нигде
није забележено да су они који су се уздали у Бога били остављени. Јер је немогуће спасти се без одбацивања сујете и брига, и сабирања ума у једно. Ум је само један – или свецело посвећен Христу, или сујетним бригама. Све оно што наш ум одвлачи од молитве потиче од демона. Ко жели да се спасе и угоди Богу, нека се одврати од свега земаљског и живи као да је птица; нека одабере одговарајуће усамљено место и тамо пребива сам или с духовним чедом, подносећи недостатак телесних потрепштина – хране, одеће и других ствари, у оскудици душа ће се смирити и умилити, а ум узвисити; кад човек ништа не види поред себе, лакше му је да
претрпи телом, радујући се у души због будућих награда. Где је изобиље потрепштина и окруженост многом браћом, тамо је немогуће сачувати непомућен ум, јер је потребно послушање и одрицање од своје воље и испуњавање свега што је наређено.

св Пајсије Величковски