Црква - жива теологија

Kао дете, сећам се, да сам мислио да је Црква досадна. Зашто свештеник опет и опет понавља исте речи? Размишљао сам. Било ми је веома досадно због тог понављања. Ништа се није мењало, речи су биле исте, појање је било исто, све је било исто сваке Недеље. Док сам се возио у колима до Цркве већ сам у глави тачно знао шта ћу чути и видети. Такође сам знао да ће ми убрзо бити досадно након свега тога.

 Верујем да има пуно друге деце у Цркви која осећају исто као и ја, па чак можда и више у данашњем времену које је веома убрзано. Деца данас желе да добију награду одмах. Данас деца могу да добију шта год пожеле у великим тржним центрима и то истог дана. Преко даљинског управљача за телевизор могу покретом прста да слушају музику или гледају филмове. Нема много тога на шта би данас требали да чекају.

 Нико не може да им замери онда што не желе да проведу део Недеље у месту где се очекују награде које нису видљиве и често на њих треба дуго чекати, можда чак до следећег живота. Божија Воља, спасење, и све награде које Црква обећава не дају се одмах и да би стекле потребан је труд, непрестана молитва, и посвећеност. Овај концепт је тежак за младе да разумеју јер их данашња модерна култура учи нечем сасвим супротном. 

 Kао што се дешава, понављање молитава у Православној Цркви, у којој ми је било веома досадно док сам био млађи, учи нас да будемо стрпљиви и да све очекујемо.

 Иста Света Литургија сваке Недеље је очекивање онога што ће доћи. То је предукус Царства Небеског и сједњења са Богом и људима. Али зар није то још сада укус Царства Небеског и наше спасење, сада и овде, као и очекивање оног што ће доћи.

 Такође, тај доживљај у Православној Цркви није нешто што ће нестати, као на пример нека пријатељства од раније. Тако да је тај доживљај у Православној Цркви користан духовно за наше душе и наша срца, док други доживљаји само појачавају наш его.

 Зашто онда настављамо да тражимо радост и испуњеност, када све то имамо овде у нашој Православној Цркви? Зашто настављамо да трошимо драгоцено време на пролазне жеље?

 Моје мишљење је да је то богатство Цркве које треба да пренесемо на нашу децу. Не кажем да наша деца треба да буду одвојена од овог света који је око њих и да не треба да користе материјална и интелектуална достигнућа модерног доба. Ипак, треба да буду научена да је Црква основа и да је она најважнија јер се у њој налази права срећа и прави смисао живота, али то захтева да сваке недеље буду присутна на Светој Литургији. Ако тако не поставе приоритете, њихов извор лажне радости ће бити овај свет обмане.

Захвалан сам својим родитељима који су ме доводили у Цркву, без обзира што ми је било досадно. У то време нико нам није објаснио Литургију, а служила се на Румунском. Морао сам да чекам награду и добио сам је тек када сам разумео Литургију. Али сада пошто разумемо и можемо да објаснимо награде које очекују све људе у Цркви, онда треба то да пренесемо на нашу децу.

 Ми не нарушавамо тајанственост суштине Божије тиме што ће мо објаснити живу теологију Православне Цркве нашој деци. Ми тако омогућавамо нашој деци да активно учествују у Светим Тајнама и Вери Православној, тако да и они могу да уживају у духовним благодатима још као деца.

manastir-lepavina.org