Ми за брата имамо Христа, Сина Божијег; ми за Оца имамо Бога, који нас је створио

„ ...Ми за брата имамо Христа, Сина Божијег; ми за Оца имамо Бога, који нас је створио да вечно обитавамо са Њим у љубави. И зашто то не желимо; и зашто му стално окрећемо леђа; и зашто стално хоћемо да грешимо; и зашто стално хоћемо да удовољавамо својим телесним ниским жељама; и зашто нећемо да прихватимо испружену руку коју нам је дао; и зашто нећемо да се са Њим вазнесемо на небо и да седнемо са десне стране Оца? Зар је то толико тешко сести и размислити над собом, над својим животом. Шта ја хоћу у овоме животу од себе? Зашто сам створен? А поготово ми, који себе сматрамо хришћанима, који знамо зашто смо створени, који имамо Јеванђеље, који имамо Свете оце, који имамо Светитеље Цркве Божије, који имамо житија Светих, који имамо толико књига написаних, који имамо Литургију - Литургију коју реално стварамо, истински, суштински учествује цела Света Тројица. И да ли ми када смо на Литургији заиста тако осећамо, да ли заиста о томе размишљамо. Кад свештеник отвори двери олтарске и када каже да је благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, да ли ми тада заиста размишљамо о томе, осећамо, трудимо се да доживимо присуство Свете Тројице, али заиста истински присуство и Бога Оца, и Сина и Светога Духа, који нам силазе сами, дају нам се сами.. Само на један позив свештеника: “Благословено Оца и Сина и Светога Духа“. И кажу :“ Ту смо, изволте, узмите нас, искористите наше присуство, да облагодарите ваша срца, ваше животе, да се преобразите, да васкрснете са Христом, да се вазнесете са Христом и да ту где стојите на Светој литургији будете заиста са десне стране Оца свог....“