Кисела лица, погрбљене позе – а где је радост у Христу?

Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва.
Кисела лица, погрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години, на Васкрс.
А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити.
Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35).
Што ближе к себи то ближе к Богу
Дозволићу себи да сада подробно не поткрепљујем аргументе ове тезе, која се родила после дугог самопосматрања, посматрања клијената и познаника, бучних и бурних дијалога с колегама и пријатељима.
Ако ја не знам, не осећам, нисам свестан себе, као последица тога ја се погружавам у различите митове, илузије, називам ствари не својим именима. Исто тако се обраћам и другим људима и Богу – кроз призму изражених представа и своје глувоће и слепила.
Без сусрета са собом и са другим продужавам да остајем у илузији да су моје "замене" – истина. У религиозној средини тај феномен добија особит трагизам, када се убеђеност у такве «истине» поткрепљује непоколебљивим ауторитетом. У пракси се то излива у разнолике карикатуре хришћанства, где је најстрашнија – самоувереност, да смо само ми на правом путу. Типична илустрација – «фарисејства», која је жива и до овог дана унутар црквених зидина.
Без сусрета са Христом немогућа је истинска религиозност – данас то више није спорно, о том се више не расправља. Владика Антоније Сурошски је огромну пажњу посветио, између осталог, управо том питању. Сам он је био човек који је лично живео и сведочио о таквом Сусрету, пребивајући у веома личном и искреном општењу са Христом.
Оставимо ван оквира нашег расуђивања мистички аспект, тајну сусрета, дејство благодати – све то што долази од стране Бога. У било ком сусрету су активни обоје, и ми можемо да обратимо пажњу на то шта припада човеку као једном из учесника тог дијалога, а посебно на то шта смета таквом сусрету.
Када будемо могли рећи из дубине душе: «Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје», ево ја стојим пред Тобом такав какав сам, са свим својим немоћима, болом, изнемоглошћу, страховима, увредама, беспомоћношћу, може бити, чак и без вере и без наде, зато што је тренутно такво моје стање, и ја часно приносим себе таквог Теби, иштем Тебе, чекам Тебе, – тада је вероватноћа Сусрета веома велика, зато што постоји један од његових главних услова – искреност, часност, отвореност.
Често нисмо свесни "замена"
Рекло би се то су просте и разумљиве ствари – тешко да би неко свесно желео да лаже Богу, очигледно је да молитва треба да буде искрена, живот – стваран, односи с људима – за почетак бар пристојни.
Свеједно, постоји проблем зато што смо се данас привикли да чинимо много тога практично несвесни, не рамишљајући, затварајући очи, подобно ноју или маленом детету: ако ја то не видим, значи тога и нема. А размер овог феномена је крајње велик.
Живот савременог човека је прожет разним видовима "замена", лажи, често несвесно а понекад и под плаштом добра, самообманом и осталим деформацијама, које су тако дубоко ушле у норму, да бива тешко разазнати их.
Тешкоћа сазнавања својих осећања – препрека је за часне односе
У пракси било којег психолога наћи ће се не мало примера када, при искреном старању оба учесника дијалога, у ситуацији указивања професионалне помоћи, у атмосфери поверења и без опасности свеједно бива тешко изаћи на ниво освешћивања, свесности својих истинских осећања.
Одсуство речи за именовање својих емоција и, као последица тога, тешкоћа препознавања својих осећања  назива се алекситимија и, у овој или оној мери, сусреће се веома често.
Алекситимија је један од узрока разних видова "подвала". Особа може бити љута, изнервирана, забринута, збуњена и при том да мисли да је спокојна или само мало узбуђена.
И овде није реч о психичком растројству или болести, просто човек још није научио да слуша себе и да распознаје своја доживљавања. Како год, таква несвесност може постати препрека за часне односе, између осталог, и са Богом. Када фарисеј благодари Богу за то што он није као други људи (Лука 18,11), он искрено верује у своју праведност и, највероватније, исто тако искрено благодари Богу.
Зашто је верујућима посебно тешко да ослушкују себе?
Нажалост, «С унутарњом часношћу управо су православни слаби». Поред алекситимије, узроци неосвешћивања таквих осећања, као што је гнев, раздражљивост, незадовољство, завист, љубомора, увреда итд. јесу конфликти тих истих непријатних осећања с религиозним убеђењем да су таква осећања грешна. Нема се довољно снаге да би се издржао такав конфликт, тј. часно признати себи сваки пут да ја – благочестиви хришћанин – заиста све то осећам. Тада се једна страна из конфликта потискује у несвесно – човек просто није свестан тога шта он осећа, и онда више нема проблема.
Но проблем је у томе, што та преживљавања никуда не нестају, настављају да разједају човека изнутра, само што он то сада не види, успокојава се илузијом како је он незлобив човек.
Лако је сетити се нпр. феномена душебрижних баба у храмовима, ревнитељки поретка, које су наравно испуњене љубављу к Богу и ближњима, а притом гризу сваког ко улази у храм, ко нарушава свечане традиције. Несвесност и одсуство могућности изражавања накупљених емоција у некој конструктивној форми може довести до пермаментног раздражења, разочарења и неспокојства као и озбиљним тешкоћама у комуникацији са собом, људима и Богом.
Важно је напоменути, да сваки ауторитетни систем норми и правила с јасним разграничењем „шта је добро, а шта лоше“, за многе људе постаје цементирајући материјал, који блокира сусрет са својим истинским ја.
На пример, најчешћи аргумент верујућих који страдају, састоји се у томе, да треба трпети и носити свој крст до краја. И померити се с места, таквом човеку често бива теже него нецрквеном.
Хришћанство призива човека на веома часне односе с Богом; једна од централних тема целог Јеванђеља јесте изобличење фарисејства.
О психолошкој природи "замена": неприхватање себе, условна љубав и унутарња расцепљеност 
"Ја, таква каква сам, ужасна сам, лоша сам, никоме ништа не значим итд." - су неке од могућих језичких варијанти, но као правило, све су оне уопштеног карактера без конкретизације. Нпр. не «ја лоше радим то и то (конкретно)», него «ја сам лоша».
Да би психолошки преживео такав човек треба да нешто стално достиже, само јавни успеси дају осећање оправданости живота – петице у школи, победе на такмичењима, успех у каријери или у личном животу, уопште свака врста успешности (форме могу да буду разне) даје осећај права на живот.
Мотивација је "замена" – човек не ради нешто зато што му је то интересантно, него зато што му даје прилику да доживи успех,тј. да му потврди право на живот. 
Овде треба рећи неколико речи о безусловној љубави – најважнијем појму који се утврдио у психологији. Бог воли сваког од нас и, наравно, воли нас безусловно такве какви јесмо. Ми знамо ту истину, но да ли је то знање истинско, дубоко, поткрепљено реалним опитом? Колико нас може искрено да каже за себе - ја сам много пута осетио да ме Бог воли, осећам ту љубав, можда не увек, но знам то срцем, а не само главом?
На жалост, иако сви хришћани тако говоре, често се срећу православни, који говоре да им је немогуће да у то поверују, зато што иза тих речи стоји живот, реални однос са Богом. Несагласност речи, дела, мисли и осећања – је чест психолошки и духовни проблем данас, посебно у западној култури, и углавном је та несагласност несвесна.
И тако, речи о љубави и вера у истинитост тих апстрактних речи, још увек није исто што и опит доживљаја саме љубави, конкретно ка мени, са свим мојим недостацима. Управо одсуство таквог опита постаје, по мени, централни узрок безрадосног хришћанства, концентирисаног на очување традиције, норми и правила.
Подсетник родитељима
Један сценарио условне љубави, која мучи вољеног и која му смета да буде оно што јесте, је: «ја те волим, и зато си дужан… да радиш то, шта ја сматрам исправним за тебе, да будеш такав каквог те ја желим». Тако се код детета формира осећање сопствене недостојности, тј. осећање да не завређује љубав родитеља
Ако би се жртва такве љубави осмелила да проговори, она би нас замолила: «Молим те, воли ме мање, но дај ми мрвицу слободе! Ја сам заробљеник твоје љубави; из тога што ме волиш ти желиш да одредиш све у мом животу, ти хоћеш на свој начин да устројиш моју срећу.» Како други скупо плаћају нашу љубав, и како је она нама самима јефтина.
Човек може цео живот да протраћи на достизање свемогућих услова, због којих ће га моћи волети. 
Озбиљан проблем је у томе што, док не заволиш, не прихватиш сам себе таквог какав си, не можеш волети ни другог. Заљубљеност – то је лако, илузија љубави – колико хоћеш. 
Какве везе има то са сусретом са Христом?
Прилази такав човек Цркви и брзо учи како бити добар. На почетку то може да изгледа као бурно неофитство.
И све као да је у реду, но постоји неколико опасности.
Човек може да продужи да живи чинећи задивљујућа дела несвестан да иза тога стоји жеља за доказивањем себе. Зато, када таквом човеку говоре да се покаје због своје сујете – у неким случајевима то може да не помогне, већ само да удвостручи проблем, зато што он (или његово несвесно) то чују као: ниси довољно добар, да би те Бог волео, буди бољи и тада ћемо да видимо. Озбиљнији проблем јесте – с ким, уместо Бога, може да се сретне такав човек? Често са својом пројекцијом на Бога, тј. са својом родитељском фигуром, која се лепи на фигуру Бога. А родитељи су били какви? Волели су условно. Чиниш добро – добар си. Чиниш лоше – непотребан си.
У цркви је одлично прописано шта треба да се ради, а шта не треба. А ако се још потрефи и строг духовник, онда је све јасно – слушај, испуњавај правила и бићеш добар. Често се родитељска фигура пројектује и на духовника.
Пролазе године, па и векови, и ништа се не мења. Човек иде у храм, исповеда се, причешћује се. Но с ким и у какве односе он ступа, мислећи да су то односи с Богом? Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном "замена". 
Но, трагедија је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само одигравање сценарија из детињства, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила.
У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чеда, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условне љубави или безусловног прихватања.
Као што смо видели, човек уопште није свестан таквих "замена". Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прескачући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне.
За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштите? 

Аутор: Марина Филоник

pravmir.ru