Однос према себи

Однос према себи

Бројне су ситуације у којима се људи, било у мислима било кроз стварни говор, обраћају сами себи. Ако нас занима како се људи односе према себи, можемо да их упитамо шта кажу себи када направе неку грешку или када остваре неки успех. Често нам њихов унутрашњи говор веома јасно показује какав је њихов став према самима себи.

Као што заузимамо став или однос према неким другим људима, исто тако га имамо према себи, било да смо га свесни или не. Тако, на пример, неко има пријатељски став, неко непријатељски, а неко је у неким ситуацијама себи пријатељ, а у другима непријатељ. Свакако да себи треба бити најбољи пријатељ, а то често значи да према себи треба имати позитиван, али и повремено критичан став. Позитиван став према себи не искључује негативан однос према неким својим понашањима, жељама и поривима. Одбацујући од себе негативне активности, постајемо бољи као особе.

Мало дете себе доживљава целовито и нема изграђен став према себи. Став према себи подразумева извесну подељеност особе. Ако је неко, на пример, љут на себе, то значи да у њему постоји онај део њега који се љути и онај део који трпи љутњу.

Ова подвојеност настаје тако што дечја психа упија родитеље и усваја њихов став према детету. Ако нам родитељи говоре да смо добри, ми и сами почињемо да верујемо да смо добри, а ако нам говоре да нисмо добри, ми почињемо да у то верујемо. Тиме што меморишемо стварне родитеље и њихове поруке које уграђујемо у нашу психу они као „спољашњи родитељи” постају наши интрапсихички „унутрашњи родитељи”.

Из тога следи да смо као родитељи у великој мери одговорни за то какав ће став према себи имати наше дете. Најбоље је када му нудимо и љубав и дисциплину. Зато што му показујемо љубав, дете ће изградити способност да се прихвата, воли и поштује, као и да верује у своје способности. Зато што га дисциплинујемо, дете ће развити способност самодисциплине. Моћи ће да се стрпи, да одустане од неке жеље или да одложи њено задовољење, имаће радне навике и способност да управља собом. Имаће развијену самољубав и самодисциплину.

Шта да раде они који нису имали среће да им родитељи и други помогну да изграде квалитетан однос према себи? Прво је да препознају да се ружно односе према себи, а затим да престану да то чине. То ће најбоље урадити ако уместо да себе третирају негативно, почну да себе третирају на позитиван начин. За некога ће то значити да треба да тренира прихватање себе и љубав према себи, а за некога да треба да тренира самодисциплину. Најважније је да је могућа промена начина на који третирамо себе.

Зоран Миливојевић