Зашто наша деца одрастају и бацају нам најгоре ствари у лице?

Зашто наша деца одрастају и бацају нам најгоре ствари у лице?

Када са 17-18 година дође: „Ко си ти мени?! Радим шта хоћу, већ сам одрасла особа.“
И ово дете оде у таму! У страшну таму оде!
Оде и мисли да су за њега најбоља ствар пријатељи који нуде канабис, који нуде вотку, који нуде блуд, који уче прљавим речима!

Где је отац? Где је мајка? Где је ауторитет родитеља? Зашто срце не куца оно: „Не, не могу повредити свог тату! Не могу повредити своју баку. Бака ће плакати ако сада одем у ову таму!“

Зато што су тата и мама једном гледали телевизију, једном разговарали телефоном са пријатељем, једном се свађали, учили су, показивали колико су мудри!
А дете је гледало и стајало, стајало и гледало све што се дешава, ово безакоње које се дешавало у породици: отац се гордио над мајком, мајка над оцем, и више нису видели да дете, мало, бистро, чисто, стоји поред њега и мисли: „Тата, мама, обоје сте ми драги! Не свађајте се, не вређајте једно друго!“

Јесмо ли тада видели тог ближњега?
Тог малог!
Јесмо ли тада видели те очи!
Јесмо ли видели то врапчево срце, то мало срце које је тако куцало, како избија из груди док сте се ви свађали!?

Протојереј Владимир Астахов