Деца не бивају самостална, ако тако одговара одраслима

Ја сам лења мама! А још и егоистична и не водим бригу.

Хоћете да знате зашто?… Зато што ЖЕЛИМ ДА МОЈА ДЕЦА БУДУ САМОСТАЛНА, ИНИЦИЈАТИВНА И ОДГОВОРНА.

Радећи у дечијем вртићу видела сам много примера појаве родитељске презаштићености.
Посебно ми је у сећању остао трогодишњи Славик. Његова мама је сматрала да је он обавезан све појести, иначе ће да смрша. Не знам како га је она код куће хранила, но код нас је дошао с видно нарушеним апетитом. Он је механички жвакао и гутао све што бисмо му дали. А било је потребно да га други хране, зато што «он то сам још не уме!».
И тако га ја храним први дан и на лицу не видим уопште никаквих емоција: приносим кашичицу –  отвара уста, жваће, гута. Питам га: «свиђа ли ти се каша?» – «не». Но притом отвара уста, жваће, гута. «Хоћеш још?» приносим кашичицу. «Не», но свеједно жваће и гута. «Ако ти се не свиђа – немој јести!» Очи Славика су се заокружиле од задивљењости.

Није знао да је тако могуће…
Најпре се Славик наслађивао добијеним правом да одбије да једе и пио је само компот. А касније је почео да додаје то што му се свиђало и да одбија кашику ако му се не свиђа – код њега се појавила самосталност у избору. А касније смо престали ми да га хранимо зато што је храна -природна потреба. И ГЛАДНО ДЕТЕ ЋЕ ЈЕСТИ САМО.
Ја сам лења мама! Ја сам била лења да дуго храним своју децу.

Са годину дана сам им давала кашичицу и поседала их поред мене. С годину и по су већ баратали са великом кашиком. Још једна природна потреба – вршити нужду. Славик је то чинио у гаће. Његова мама нам је рекла да га водимо у тоалет сваких 2 сата. «Ја га код куће сама седам на туту и држим га све док сав посао не уради». И на крају је као већ велики дечкић такође чекао да га воде у тоалет. Не дочекавши мокрио је у гаће, чак се није досетио ни да их скине, да се обрати за помоћ… Кроз недељу дана проблем је био решен. «Оћу да пишким!» – гордо је Славик обавештавао групу, упућујући се према WC-шољи.
Викендом волим дуго да одспавам. Једне суботе сам се пробудила око 11. Кад сам устала мој син, 2,5 године гледа цртаћ, ждере шаргарепу. Телевизор сам укључио, диск такође нашао сам. А старији, коме је 8, већ је био изашао. Још синоћ се био договорио с другом и његовим родитељима да иду у биоскоп. Ја сам лења мама. Рекла сам му да је за мене превише да тако рано устајем. И ако хоће у биоскоп нека сам себи навије будилник и нека се спреми. Нека сам пази да се не успава… Наравно, ја сам такође себи навила будилник на телефону, прислушкивала, како се он спрема и затвара врата, сачекала смс од другарове маме, но то је за дете остало ван видокруга.
Још сам лења да проверавам торбу, руксак за самбу, да сушим његове ствари после базена и да са њим радим домаћи (успут, учи добро, без тројки). А још сам лења да износим смеће, зато га избацује син на путу до школе. А још имам дрскости да га замолим да ми скува чај и донесе до компјутера. Подозревам да ћу са сваком годином бити све лењивија…

Са децом происходи задивљујућа метаморфоза, када нам у госте долази бака. Старији син одмах заборавља да сам може писати домаћи, подгревати себи јело, спремати торбу. Чак се боји да сам заспи у соби – баба треба да буде поред! А наша баба није лења…

Деца не бивају самостална, ако тако одговара одраслима…

poznajsebe.wordpress.com