Неко је рекао, са болом у срцу:
Сањао сам да оснујем породицу и да кренем овим путем ка спасењу, али се није остварило….
Оженио сам се и брак је пропао, оженио сам се и нисам имао деце, уопште се нисам оженио, био сам преварен, издан, повређен… моји планови су пропали и живот се није одвијао онако како сам желео. Онда се особа на крају пита: шта да радим сада?
Одговор је једноставан и тежак у исто време:
Гледам на стварност онаквом каква јесте. Ја сам овде, на овом месту, са овим људима, са овим моћима, са подацима које имам, и са њима морам да радим на свом спасењу. Јер воља Божија није једна или друга варијанта живота, већ спасење моје душе.
И ја сам имао своје снове, рекао је отац духовник.
Сањао сам да останем на Светој Гори, у тихој келији, да окусим мед атонске тишине.
И пробудих се усред града, у Лимасолу, не на периферији, већ у самом центру, у малој, тесној соби поред пута, где су ноћи биле пуне буке, превирања, свађа и хаоса.
То уопште није био сан мог живота. Никада нисам ни замишљао да ћу овде завршити.
Али тако се ствари десиле, и природно је да када се ваши снови промене, то боли и борите се са својим мислима.
Али право питање је нешто друго:
Шта је циљ?
Да ли је то породица? Да ли је то монаштво? Деца, дом, здравље, мир?
Не.
Све су то само средства.
Циљ је Христос.
Он је циљ.
Зато оставите фантазије, оставите како је живот требало да буде и спустите се на земљу.
Овде где сте, са својим годинама, са својим снагама, са својим људима, са својом тренутном стварношћу, позвани сте да делујете спасење.
Не тамо где сте сањали, већ овде где вас је Бог поставио.