Како дуго пати и уздише људски род на земљи!

Како дуго пати и уздише људски род на земљи! 
Али, он превладава своја страдања само тада када допре до вечног сјаја. Бог је – источник тог вечног сјаја. Према Богу мора подићи човек свој поглед. И када зраци Божанственога откривења достигну око људско, тада му се открива истина, тада он сазрцава Бога на Небесима и Божанствено на земљи, тада се његова страдања просветљују. 
Зато смо дужни да не бежимо од страдања, већ да их прихватамо као зов, као захтев, као обећање – као отворена врата у Царствије Божије. „Јер, ево, Царство Божије је унутра у вама“ (Лк. 17,21). И мада је тај пут тежак, а та врата уска, они нас безгрешно воде према просветљењу и избављењу. Управо зато је речено: „Блажени су који плачу, јер ће се утешити“ (Мт. 5, 4). Кроз страдање и утеху долази човек према Богу. Јер у страдањима се очишћује људско срце. И зато је речено: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8 ). 
Пре свега, ми смо, дакле, дужни да прочистимо своје срце. Испочетка – од тога што нам носи савремени свет („век овај“, Римљ. 12, 2 и друга места): од гордости разума, од површног материјализма, од самодовољног безбожништва, од искушења колективне утопије, од саблазни несреће, од опасности да се лишимо корена. А затим – од злих страсти сујете, мржње, зависти, осветништва; од кратковидог користољубља. Од површне радозналости, свезналаштва, неодговорности... јер, све то погани наш живот и оставља нас без оног најважнијег, без светиње, без убеђења, без вере. Ситан остаје наш живот, кратковид и немоћан наш поглед, непостојано и неверно наше срце, безбожна наша суштина. Зато заборављамо живо и стваралачко божанско осмотриште. У праву је био философ, који је говорио – не видимо сунце зато што дижемо облаке прашине... Преко тог облака савременог света и наших сопствених страсти, морамо ићи према победи – ти облаци морају се слегнути. Тада широко и дубоко отварамо унутрашње око нашег срца и гледамо увис, према Богу и у Њиме саздани свет. Тада, са чуђењем, увиђамо да се сваки цветић отвара за нас, да нам сваки сунчани зрак доноси своје откривење, да нам свако људско срце отвара своје тајне. Дрво и звер, планина и пољана, снег и олуја показују нам свој скривени, божанствени зрачак сјаја. Ми схватамо да је свет пун уснуле љубави, и треба нам само да је разбудимо нашом сопственом љубављу. Тада нам се ниједан страдалник неће учинити туђим: ниједна ствар неће моћи од нас да сакрије своју духовну тајну. Што чистији поглед, тим искреније срце – тим дубљи свет, тим непосреднији пут према Богу. 
Тада ћемо схватити да смо раније превиђали истинску Божанственост, Божанско порекло нашег Спаситеља Исуса Христа и колико много људи их још увек пропуштају, или су их већ пропустили. Да бисмо познали Божанствено, потребно је носити Божанствено у сопственом срцу. Да бисмо сазрцавали Бога и веровали у Бога, треба у самом себи имати освештано место, олтар где гори и светли освештани пламен. Савремени човек постаје антихришћанин зато што је у његовом срцу развејано Божанствено дисање, зато што је у души његовој угаснуо Божанствени огањ. Зато он чита и слуша о нашем Спаситељу, али Га не познаје и не види у Њему живога човека и дело Божије. Његово срце се заледило, зато он не схвата да „Бог јесте љубав“ (Јн. 4, 8 ). Његов сопствени дух је мртав, зато он не може схватити да „Бог јесте Дух (Јн. 4, 24), и да се Дух пројављује у Исусу. Његово сопствено око је слепо, и зато он пропушта да „Бог јесте светлост (Јн. 1,5) и да у Исусу „никакве таме нема“. 
Треба само верно и дубоко отворити срце – и доћи ћеш Исусу Христу. Без срца, човек постаје антихришћанин. Треба само живети у Духу (у Истини, у Дивноме, у Праведноме, у Дубини, у Целосности) – и ти си код Исуса Христа. Човек лишен Духа постаје антихришћанин. Треба само сазрцавати из срца и у Духу, и угледаћеш нашег Спаситеља у Његовој вечној величини. Слепи човек постаје антихришћанин. Исусу Христу треба да се врати савремени човек, Његовом Духу, Његовом Откривењу. У смирењу и појању, он мора да се прочисти, да би Њега исповедао: да би прихватио живот као принесену чашу, да би у сваком догађају живота тражио пут према Богу; да би надвисивао себе и свет у љубави, Духу и Светлости. 
То је најбоља, најдостојнија, вечна утеха страдалника.

Иван А. Иљин

(из књиге ЗАГЛЕДАН У ЖИВОТ)