Георгије Иванович Гурђијев: Суштина и личност
Мора се разумети да се човек састоји из два дела: суштине и личности. Суштина у човеку је оно што је стварно његово. Личност у човеку је оно што ‘није његово’.
С тачке гледишта обичне психологије, подела човека на личност и суштину је тешко појмљива. Боље речено, оваква једна подела уопште ни не постоји у психологији.
Једно мало дете још увек нема личност. Оно је оно што оно стварно јесте. Оно је суштина. Његове жеље, укуси, оно што оно воли или не воли, све то изражава његово биће онаквим какво оно јесте. Међутим, чим се почне са његовим тзв. ‘образовањем’, личност почиње да расте. Личност се образује делом намерним утицајима других људи, односно, ‘образовањем,’ а делом и спонтаним опонашањем њих од стране самог детета. У образовању личности велику улогу игра и ‘пружање отпора’ људима из своје околине у покушају да се очува оно што је стварно ‘своје’ и што је ‘истинско’.
Суштина је истина у човеку; личност је лаж. Пропорционално са развојем личности, човекова суштина се манифестује све ређе и ређе и често се догађа да та његова суштина заустави свој развој у веома раном добу тако да више не расте.
Врло често се догађа да суштина једног одраслог човека, чак и оног који је веома интелигентан у оном смислу који се под тим данас подразумева, веома образованог човека, престане са својим растом на нивоу детета старости од 5 до 6 година. То значи да све што ми у том човеку видимо, није ‘његово лично. Оно што је стварно његово лично својство, тј. његова суштина, она се обично манифестује само у облику његових инстиката и наједноставнијих емоција. Међутим, постоје случајеви када се човекова суштина развија паралелно са његовом личношћу. Ови случајеви представљају ваома ретке изузетке, поготово у околностима цивилизованог живота.
Суштина има више шансе да се развије код људи који живе ближе природи, у тешким животним условима и који се налазе у једној сталној опасности и борби за опстанак. Међутим, по правилу, личност код таквих особа је веома мало развијена. Они имају више онога што је њихово лично од онога што ‘није њихово’, тј. фали им образовање и култура.
Култура ствара личност и истовремено је продукт и резултат личности. Ми не можемо да појмимо да је цели наш живот, све оно што називамо ‘цивилизацијом’, све оно што сматрамо под науком, филозофијом, уметношћу и политиком, створено од стране људских личности, тј. од стране онога у њима, што у суштини ‘није њихово’. Тај елеменат тј. оно што ‘није суштински њихово’, разликује се од онога што ‘јесте њихово’ по самој чињеници да се оно може изгубити, изменити или одузети од њих, на вештачки начин.
Постоје начини да се експериментално верифицира веза између личности и суштине. У источњачким школама постоје методе уз помоћ којих је могуће одвојити човекову суштину од његове личности. За те сврхе они понекад користе хипнозу, некад специјалне наркотике или одређене врсте вежби. Уколико се личност и суштина човека раздвоје неко време, на овај или онај начин, у њему се онда формирају два бића, који причају различитим гласом, имају потпуно различите укусе, циљеве и интересовања а за једно од та два бића често се испоставља да се налази на нивоу малог детета.
Настављајући даље с овим експериментом, могуће је такође успавати једно од ова два бића, или сам експеримент може започети тако што се успава човекова личност или се успава његова суштина. Одређени наркотици имају та својства да успавају човекову личност а да његова суштина истовремено остане будна. Тако након одређеног времена после узимања таквог наркотика, чоекова личност нестаје, док остаје само његова суштина. Онда се догађа да човек који је био пун најразноврснијих и најузвишенијих идеја, пун симпатија и антипатија, љубави, мржње, страсти, патриотизма, стремљења, жеља, уверења, одједном остане потпуно празан, без мисли, без осећања, без уверења и ставова. Према свему ономе што га је некада узбуђивало, он сада постаје потпуно индиферентан.
Понекад је он у стању и да види сву извештаченост и имагинативни карактер свог уобичајеног расположења својих узвишених речи; а понекад их и заборави као да никада нису постојале. Ствари за које је својевремено био спреман да жртвује свој живот сада му се чине бесмислене и безначајне, невредне да им се посвети било каква пажња. Све оно што он сада може наћи у себи то је само пар инстиктивних тежњи и укуса. Воли слаткише, ужива кад му је топло, не воли хладноћу, не воли да мисли о послу или насупрот томе, свиђа му се идеја о физичком кретању. И то је све.
Понекад, али веома ретко и када се најмање надамо, испостави се да је код одређеног човека његова суштина потпуно одрасла и развијена, чак и у случајевима када његова личност није довољно развијена. У тим случајевима, та суштина уједињава у човеку све оно што је у њему озбиљно и истинско. Међутим, то се догађа веома ретко. У правилу, човекова суштина је или примитивна, дивља, детињаста, или једноставно - глупа.(...)
Да би дошло до унутрашњег развоја, и да би се могло радити на самом себи, потребна је једна одређена развијеност личности исто као и одређена снага суштине. Недовољно развијена личност човека подразумева недостатак знања, недостатак информација и материјала на коме се мора базирати рад на самом себи. Без одређених залиха знања, без одређене количине материјала који ‘није његов’, човек не може почети са радом на самом себи, он не може почети да проучава самог себе, он не може почети да се бори против својих механичких навика, он једноставно неће имати ни разлога ни мотива да подузме један такав посао. (...)
Успешан почетак рада на себи захтева једну срећну околност, где су личност и суштина код човека подједнако развијени. Из такве једне околности може да проистекне највећи успех.
Ако је његова суштина веома мало развијена, онда ће човеку требати један дужи припремни рад и тај посао ће бити скроз бесплодан уколико је човекова суштина трула изнутра или има нека непоправљива оштећења. Такви случајеви се дешавају веома често. Код једног абнормалног разоја личности често се дешава да се развој суштине заустави у једној веома раној фази, тако да она остане веома мала и деформисана. Од неке мале и деформисане ствари ништа се не може направити.
Што је још горе, врло често се догађа да суштина умре у човеку док су његова личност и тело још увек живи. Значајан проценат људи које свакодневно сусрећемо на улицама великих градова су људи који су празни изнутра, тј. они су, у ствари, већ мртви.
На сву нашу срећу, ми то нисмо у стању да видимо и знамо. Кад би ми знали колико људи је стварно мртво и колико мртвих људи управља нашим животима, ми би полудели од ужаса.
Стварно се и дешава често да људи полуде зато што су сазнали нешто слично, а да претходно нису били припремљени за то, тј. видели су нешто што нису требали да виде.
facebook.com/razbistravanje
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
