Зашто једни друге не разумемо

Често примећујем следећу ситуацију:

једна особа са другом дели нешто важно за њу (на пример, случај на послу), чини се да друга особа реагује и почиње да је подржава говорећи о свом сличном искуству, случајевима из живота. Прва особа љубазно клима главом и… полако покушава да „удаљи“. Блискости и разумевања постаје не више, већ мање. Звучи познато?

Шта се заправо дешава:

– прва особа је поделила неко своје искуство

друга особа:

– заборавила (или није не знала) да смо сви различити и да у сличним ситуацијама можемо искусити различита осећања

– није схватила каква осећања стоје иза приче саговорника, а није ни поново упитала

– почела је да говори о свом искуству, на основу (по њеном мишљењу) сличног искуства, и сопствених осећања

прва особа:

– није се осетила саслушаним и схваћеном (није добио очекивану подршку)

– била је још и принуђена да она саслуша другог и своју пажњу и емотивни ресурс потроши на туђу ситуацију. Резултат је умор, иритација, удаљавање.

друга особа:

     – не само да није добила очекивану захвалност (подржала је саговорника, желела је најбоље), већ је добила управо супротно. Резултат је умор, иритација, удаљавање.

Обоје су се разишли у неверици и збуњени. После неког времена, можда су уопште престали да разговарају о важним стварима…

Шта учинити да се ово не догоди:

 – упамтите да сте ви и друга особа различити.

 – пажљивије слушајте, покушајте да одвојите своја осећања и осећања другог. Генерално, више слушајте него што причате. Највредније у комуникацији је истинска, искрена пажња.

– немојте се ослањати на своју емпатију док још није истренирана, већ поново питајте да ли сте добро разумели каква су код саговорника осећања у вези са датом ситуацијом (чак и када је емпатија истренирана, свеједно треба поново да питате и проверите). И, када се човек осећа схваћеним постаје вам ближи и појављује се захвалност. А то је реципрочан процес.

 poznajsebe.wordpress.com