"Можда сам изгубила људе, али сам добила Бога..."

Ова девојка је заиста прошла кроз много тога. Тешко се разболела. Лекари су рекли да нема повратка.

У року од неколико месеци њен партнер ју је напустио јер „није могао“ да има девојку која је умирала. Шта би могао да ради са њом, сада му је била бескорисна. То би му донело само ожиљке. Сада бескорисни предмет, бачен је без икаквог сажаљења. То је култура пробања и забаве. То јест, пакао.

Зато, када говоримо о љубави, не заборавимо да нема љубави тамо где нема жртве и Крста. Лепа осећања су добра, лепе речи су добре, али су пролазне и променљиве. Мењају се из дана у дан.

Знате ли колико је пољубац близу ексера? Довољно је да више не служиш мојој фантазији, мојим нарцистичким потребама и ја те бацам у смеће овог света.

Али, овде се дешава нешто дивно и парадоксално људској логици  Бог воли “отпатке”. Христос има апсолутну и велику љубав према онима које свет одбацује као бескорисне и грешне. Христос воли све оне које свет мрзи.

Тако и девојку из наше приче, када су је људи одбацили, Он ју је “покупио”.

У свом писму је написала: „Сада сама и издана од људи, осећам се јачом него икад. Осећам Божје присуство снажно као и увек. Преплављује ме слатка утеха и светлост ми сваке ноћи прави друштво у мојим боловима. Можда сам изгубила људе, али сам добила Бога...“

После неког времена послала је још једну поруку. „Сада ме физичка снага напушта. Не могу да се крећем ка Богу, али сада је Он тај који ми долази...“.

Тако је дошла зора, када се густа тама повукла пред силом Светлости.

Не очајавајте, без обзира на патњу са којом се суочавате, Бог ће имати последњу реч. А када Бог проговори, сваки људски план се руши, и свака замка постаје нада и светлост. Бог има језик парадоксалан нашој логици. Научимо да га читамо, посебно да га слушамо. Невероватан је и пун изненађења.

- о. Ливиос

facebook.com/p.libyos/