Зашто спасење није само дар, већ и избор?

Жртва Христова принесена је за све, али сваки човек сам бира како ће на њу одговорити.
Божје помиловање и забуна око његовог разумевања
Скоро свака религија говори о одговорности и казни за грех. У сваког човека је уграђен унутрашњи закон савести, који разликује добро од зла, истину од лажи, милост од суровости. Живот по том закону сматра се основом моралног поретка. А после смрти, према различитим тумачењима, следи суд и награда или казна за оно што смо чинили на земљи.
Уникатност хришћанског учења о спасењу
Хришћанство је посебно јер тврди: ниједна људска врлина сама по себи не може човеку отворити врата вечности. Централна истина хришћанства јесте да је Исус Христос, Син Божји, добровољно принео Себе на крсту као искупљење за грехе читавог човечанства. Његова крсна жртва једина је и довољна за спасење свих.
Ипак, у православној пракси често влада дух тамне туге, који називамо покајањем, али који нас често одваја од радости у Христу. Радост у потпуности осећамо тек на Пасху, а онда се враћамо својој „подморници“ тескобе.
Питање о посмртним искушењима
Свето Писмо јасно говори: „Ко призове име Господње, спашће се“ (Рим. 10:13). Али у Предању наилазимо и на учење о „митарствима“ – духовним испитивањима душе након смрти. Иако неки детаљи потичу из житија светих, сам појам су помињали и велики оци попут Златоуста и Кирила Александријског. Тако се православље враћа универзалној логици свих религија: живот носи одговорност, а после смрти долази испитивање.
Како усвојити Жртву Христову?
Жртва је већ принесена и она је довољна. Али она није „аутоматска“. Човек мора својом вољом и животом да је прихвати. Спасавамо се искључиво Христом, али се вера у Њега показује кроз благочестив живот, кроз труд у врлини.
Свако има различите могућности и меру снаге. Ако као једину норму узмемо подвиге мученика и подвижника, већина верних могла би пасти у очајање. Али Бог није само строг Судија, већ пре свега Отац. Њему је драго када Му показујемо љубав, када се трудимо у добру, чак и ако су наши резултати скромни.
Отац, а не само Судија
Христос нас је научио да Бога зовемо Оцем. Ако је Он Отац, онда нас не гледа само као судија и тужилац, већ као Родитељ који безусловно воли. Њему није важна савршеност резултата, већ искрено настојање и верност.
Зато спасење није у достизању неке „високе летвице“, већ у томе да идемо у исправном правцу, да се не предајемо очајању, да не престајемо да Му будемо верни.
Христос је жртву већ принео. На нама је да одлучимо хоћемо ли је прихватити. То прихватање није само реч, већ пут живота у коме се вера и дела спајају у смирењу и љубави. Бог нас спасава, али од нас очекује једно: да Му се отворимо, да останемо на Његовој страни и да, упркос својој слабости, не одустанемо од пута који води Њему.

протојереј Сергеј Успенски