Постоји једна истина коју савремени човек тешко прихвата: Бог никада не жури. Журимо ми.
Свети Дух се не препознаје у хаосу, притиску и нервози. Он долази тихо. У спорости. У стрпљењу.
У оном простору где срце има времена да чује, а душа да разазна.
Све што је од Бога не гура те.
Не вуче те за рукав.
Не тражи да реагујеш одмах, сада, под притиском страха. Оно што је Божије – чека те.
Са миром.
Са постојаношћу.
Са благим, али сигурним позивом.
А оно што је само од човека, од ега, од потребе да се нешто докаже или убрза – пролазно је.
Брзо плане.
Брзо се потроши.
И остави умор.
Духовно гледано, Бог поштује нашу слободу.
Он не ради на силу.
Не улази кроз врата која нису отворена изнутра.
Зато Његова воља долази у миру, а не у паници.
Психолошки гледано, оно што је истинито у нама не тражи хитност.
Лажни избори су увек гласни. Истина је тиха.
И чека да буде препозната.
„У миру и поуздању биће ваша снага.“
Ако те нешто гура, плаши, стеже и не да ти да дишеш – застани.
Ако те нешто смирује, чак и док је тешко – обрати пажњу.
Не мораш све одмах.
Не мораш све сада.
Не мораш на силу.
Оно што је од Бога неће те мимоићи.
Наћи ће те.
У право време.
Када будеш спреман да примиш.
Душан Благојевић