Отац Александар Јовановић - Црква и девијантни типови побожности

Увек изгледају строго, озбиљно, увек изгледају намрчено. Ту су тамни дезени, браон боја, црна боја, сакои. Ако су младићи, изгледају као да имају шездесет пет година, носе дедин џемпер и тако даље. Ако су девојке, носе бабину сукњу и тако даље. И онда оне изгледају као, како бих рек'о, из неког другог времена, а то исто као духовни проблем наликује психолошкој девијацији младог човека било ког фазона, у кафићу данашњега времена, који је у панк фазону, у растафаријан фазону.. не знам ни ја, у коме год фазону. Значи, одговарајућим униформизмом покушава да себе пришљамчи некој предоминантној духовној елити и на тај начин изгради свој сопствени идентитет. То се исто ради и у Цркви, и Црква може да буде подручје за манипулацију таквог психолошког типа. И са таквим људима, препорука моја исто и светоотачка јесте – Немојте много да разговорате, јер шта год ви кажете употребиће се против вас. Као у Америчким филмовима, када хапси Амерички полицајац. Значи, ви само ћутите, помолите се за њих, кажите нашто смешно, онако, ал’ што ће њега да засмеје, да га деинхибира, да он мало изађе из тог свог филма, да се мало... хаха...оно, пријатан си му, и онда си тиме купио наредних два, три минута да организујеш своје бекство из његовог присутства (смех у публици). Да, то је, нажалост, тако. Ја вам кажем оно што је реално, свидело се то нама или не. Јер то тако причају светогорци још бруталније него ја, верујте ми, а ја само преносим... ја сам њихово дете. Тамо човек када оде па се врати у свет делује као луд, а ја не делујем само, него јесам, али тамо сам полудео.

Crkva.net