Морамо да учимо децу да раде

Морамо да учимо децу да раде. Не можемо све да радимо за њих и уместо њих. Ми, луде мајке и луди очеви, у огромној већини случајева их одгајамо да буду егоисти. Све радимо уместо њих. Плашимо се да их натерамо. Плашимо се да вичемо на њих. Плашимо се да их обавежемо. Иако би требало да сваке године преузимају све већи и већи терет.
Могу да науче да перу, пеглају, чисте кућу, перу ауто у дворишту, могу да чисте очеве ципеле и да то не сматрају срамотним. Они би требало да ме буде ујутру и скувају ми тврдо кувана јаја, а не ја да њих будим и правим им чај.
Стално размазујемо своју децу. И покушавају да нам кажу да то није тако. А онда се питамо: „Како могу да учиним свог егоисту православним?“ А њега није брига ни за шта, осим да пронађе неку гадну слику у телефону и погледа је са непоколебљивом пажњом карактеристичном за његове тинејџерске године.
Ви и сами живите веома тешко. И вучете се, гризући узде, као теглећи коњи, кола са својим проблемима: станови, зарађивање новца, болести, невоље, туге... А наша деца, коју смо ми одгајили су лења. Имају пуно слободног времена, које не знају како да потроше. Све што имају купили смо нашим рукама, и не знају цену ничему. Како онда могу своје дете егоисту претворити у православног хришћанина? То је нека врста нерешивог проблема.
Дете треба да схвати да је векна хлеба у продавници веома тешка храна. Треба му испричати историју векне. Колико је труда уложено у њу. Како све то изгледа. То је веома дуга прича. Већина деце никада не размишља о тако дугим причама.

протојереј Андреј Ткачов

извор: манастир Ваведење