Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ

Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан  Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде.

Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту.

Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним?

Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег.

У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг?

Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“.

У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку?

Непрестано враћање и  осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова.

Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење  и разлог човечанства да се преиспитује?

Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да  као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју  добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро!

Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи?

Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима.

Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство?

Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…).  Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол –  онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим!

У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван!

Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше…  Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети  лепо до краја живота.  Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује…

За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и вери.

Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе  да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да  на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда.

Драгана Клашња

Интервју је дат за Омладинске новине