,,Да се сви људи спасу и дођу у познање истине'' (1Тим 2,4 ).
Посебно изненађује како Исак схвата ад. Он настоји на томе, да текстови Новог Завета о огњу, црву, тами најкрајњој и шкргуту зуба не могу се схватити буквално и у физичком смислу. Он говори о аду или Геени као о нечему ,,алегоријском'' (noetic) или ,,поучном'' (intelligible) (23) . Ад је ,,резултат'', а не ,,стварност'' (24), у исто време ,,тама најкрајња'' није место, већ ,,постојање без благодати истинског знања и општења са Богом''25. ,,Биће плач душе и шкргут зуба – говори Исак – и то је таква туга коју је теже издржати него огањ''(26). На тај начин шкргут зуба у будућем веку, будући не физички и материјални, означава унутрашње и духовно страдање. Сећам се приче о проповеднику са особном пристрасном наклоношћу ка шкргуту зуба. Једна од његових старијих парохијанки, очигледно није више могла то да трпи, па је викнула: ,,Ја немам зубе'' на шта је проповедник сурово одговорио: ,,Зуби ће ти бити обезбеђени''.
Исак има бољи одговор, будуће мучење у аду не дешава се у горењу на материјалном огњу, ни у било каквом физичком страдању, већ у мучењу савести које доживљавају личности, схватајући, да су он или она одбили љубав Божију.
,,Кажем да су мучени у геени поражени бичем љубави!
Како је горко и жестоко то мучење љубави! За оне који осећају да су грешили против љубави трпе муке веће од сваког страха од мучења; туга, која поражава срце због греха према љубави, страшнија је од сваке могуће казне. Непримерено је да неко мисли да су грешници у геени лишени љубави Божије. Љубав је производ познања истине која (у чему су сви сагласни) се даје свима. Но љубав својом силом делује двојако: она мучи грешнике, као што је и овде случај да једни од других трпимо, и весели оне који испуњавају свој дуг. Тако, по мом мишљењу, геенско мучење јесте покајање. Душе вишњих синова надају се својој утеси.''
Homily 27(28): tr. Wensinck, 136, tr. Miller, 141.
Када сам пре четрдесет година, док сам још био студент, наишао на овај текст , рекао сам себи: ,,Тако виђење ада, за мене, даје смисао свему“. Бог је љубав, говори нам Исак, и та божанска љубав је неизмерна и неисказива. Божија љубав је свеприсутна, она је свемилујућа. ,,Да изађем на небо, ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си” (Пс 139, 8 ). Дакле, чак и они који су у паклу нису одсечени од Божије љубави. Но љубав делује на два начина: радост – за оне који је примају, и мучење – за оне који је одбацују. ,,Казна Божија је супротна страна Његове љубави“ – каже Џорџ Мекдоналд
Следствено томе, они који су у аду осећају је као болно мучење, а свети је осећају као бескрајну радост. Бог не даје страдања онима који су у аду, они сами муче себе одбијајући да одговоре на Његову љубав. ,,Ад – никог не љуби.'' напомиње Жорж Бернанос. ,,Божија љубав – пише Владимир Лоски - биће ноподношљиво мучење за оне који немају унутрашњу потребу за њом.'' Исходи да они који су у аду сами себе су поробили и заточили у тамницу. Коначно то је оно што пише К.С. Луис: ,,Суштински постоје само два типа људи ...Они који говоре ,,Да буде воља Твоја'' и они којима Бог на крају крајева одговара: ,,Да буде твоја воља'' Сви који су у аду изабрали су последњи избор. Без тог личног избора ада не би било...Врата ада су закључана изнутра.''
Ако је све ово тачно – ако, како Исак каже, они који су у аду нису одсечени од Божије љубави, и како то тврди Луис, они су у самозаточеништву, не може ли бити тако да сви они имају још сачувану наду на искупљење? ( У Православној Цркви, иначе, постоји посебна молитва за њих , која се чита током вечерње по васкрсу на Педесетницу). Ако божанска љубав непрестано куца на врата њихових срца, ако су та врта закључана изнутра, онда је могуће, раније или касније, да ће наступити час када ће одговорити на позив љубави и отворити врата? Ако је разлог њиховог стрдања то да би они разумели колико је тужан њихов грех против љубави, не значи ли то да у њима још постоји искра добра и способност ка покајању и излечењу? Исак, са своје стране, био је савршено уверен да је то тако. У другом делу ,,Речи'' (већ се сматрало изгубљеним, али га је 1938. године наново открио Себастијан Брок) он говори о ,,чудесном исходу'' који припрема Бог на крају историје.
Углавном, из два разлога је Исак уверен у своје очекивање ,,чудесног исхода.'' Прво: он страственије,чак и од Оригена, одбацује свако мишљење о осветољубивости Бога. Он сматра то богохулним: ,,Немогуће је да се у таквом Источнику љубави, у Океану преизобилног добра може наћи освета!'' Када је Бог суров према нама, када нам се открива да би нас испитао, Његов циљ, при томе, није кажњавање и освета, већ исправљање и предупређење болести: ,,Бог уразумљује љубављу, уместо осветом (не никако!). Напротив, Он има у виду да исцели створења по образу Његовом и не гневи се пре времена. Ова љубав је последица праведности и не признаје сурову освету.'' У другом делу (,,Речи'' ) Исак инсистира на томе да ,,Бог није тај који се свети за зло, Он исправља зло...Царство и геена – те ствари припадају милосрђу'' (цитат 409 ) Геена није ништа друго него место очишћења, које помаже испуњењу Божијег плана - ,,да се сви људи спасу и дођу у познање истине'' (1Тим 2,4 ).
Постоји други озбиљан разлог: Исак је убеђен у то да ,,Многе воде не могу угасити љубав'' (Песм 8,7 ). ,,Чак ни злоба безбројних демона – пише он, цитирајући Диодора Тарсијског – не може превладати меру Бижијег добра.'' Неисцрпна, неограничена по својој суштини Божија љубав, на крају крајева тријунфоваће над злом: ,,У Њему постоји само саосећање и љубав која се излива на сву творевину, (љубав) која је неизмерна, непролазна, вечна...Ниједна честица, која припада било коме од разумне творевине, неће бити изгубљена.'' 411 Дакле, заједно са Јулијаном из Норича и Т.С Елиотом, као и са далеким месопотамијским човеком, који се не плаше рећи, да ће ,,Све бити добро, да ће све у свему бити добо''
митрополит Калист (Вер)
facebook.com
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
