Бог и правила

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакав напредак у односу са Богом. Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићи ћу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао: – Старче, бојиш се да ћеш умрети? – Не, не бојим се. – А шта ако одеш у пакао? – Нисам глуп да одем у пакао! Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се остварује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никаквим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо сваког лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља. Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшиње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава. Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Јеванђељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси. Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути. Одмах након блаженства «блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити» (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: «Блажени милостиви, јер ће бити помиловани» (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. Долази ти неко у сусрет и тражи те један динар, а ти му даш два – то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Јеванђељима, Христове речи су дубоке – Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: «Јер си Ти милостив и човекољубив Бог.» Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» као и «помилуј ме Боже по великој милости својој.» Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: «Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе.» Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божијој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, напослетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на један миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност. Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апсолутну љубав. Једноставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарењима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне коју пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умерш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели. Митрополит Атанасије Лемески