“Бунт према вакцинисању је модерни феномен укорењен у окултним и езотеријским учењима”

Високопреподобни оче, повод за наш поновни сусретје намера да још једну од значајних тема расветлимо у разговору са вама као свештеним лицем: то су пандемије и вакцина, о којима се и даље у јавности расправља на узнемиравајући начин. Објавили смо мишљење лекара – др Марио Пеицхев, на основу личног сведочења некога које спасавао животе током пандемије, лично се уверавајући не само у високу стопу морталитета, већ и немоћи многих својих колега да се супроставе трагичној кончини. Желимо да разговарамо са вама о хришћанском погледу на пандемију. Почнимо са овим: какво би требало бити хришћанско гледиште о употреби лекова за лечење? Да ли хришћанство одбацује лечење болести људског тела?

 Нама, хришћанима, мераза све је Свето писмо. Тамо, у Светом Јеванђељу, видимо самог Спаситеља како у земљи припрема лек којим ће помазати очи слепцу, и он прогледа. Пазите, потпуно је прогледао тек након другог помазања. Мислим да је пример више него јасан. Даље, у Апостолу читамо да  је дар лечења долази од Светог Духа. Бог је снисходљив према људским слабостима и одговара на наше молбе да повратимо изгубљено здравље, иако смо ионако осуђени на смрт. У  предању наше свете Цркве имамо Св. Бесребренике који су својој људској медицинској вичности додали моћ молитве и зато се називају врачима (лекарима) и чудотворцима. Ово је православно хришћанско схватање медицине. Несумњиво је присутан Божји благослов.

 Прошле године,у претходном интервјуу, са вама смо се дотакли тајне причешћа, који се више не поставља, и чини се да је разјашњен. Појавио се нови проблем – вакцине. Да ли вакцинација омета хришћански живот и спасење човека? Да ли хришћанин напушта Цркву ако жели да се вакцинише, да ли је то на било који начин повезано са исповедањем његове вере?

 Да бисмо били сигурни да нећемо склизнути уиндивидуална схватања, најсигурније је придржавати се Црквеног предања, „старине“. Вакцине се у медицинској пракси користе више од 250 година. За ову четвртину миленијума ниједном Синоду или Црквеном сабору није пало на памет да их одбаци као нешто што стаје на пут спасења. „Бунт према вакцинисању“ је модеран феномен са коренима у окултним и езотеријским учењима, саставни је део New Age погледа на свет. Стога, савесни православни хришћани морају да избегавају таква осећања на сваки могући начин. То је тема сујеверја.

 Можда је добро разјаснити зашто постављамо таква питања. Још на почетку пандемије, пре него што је вирус био довољно добро познати проучен, почеле су се ширити теорије да вакцине садрже честице које утичу на људске гене и мењају их (теорија чиповања), утичући на људску вољу и избор. Многи хришћани ово повезују са доласком Антихриста. Међутим, утицај на човекову вољу укида слободу избора, а у Откровењу је записано да ће Антихрист тражити да га прихватимо слободно и свесно. Како бисте коментарисали ове међусобно искључујуће теорије, које се, међутим, настављају ширити пуном снагом и хришћани верују у њих?

 Све је то плод духовног незнања и непознавања сопствене људске природе. Корен сваког зла је грех и он се рађа у нашем срцу и чини се својом вољом када се препустимо грешним помислима.

Ако би нам, у теорији, могли одузети способност свесног и  моралног избора, то би нас аутоматски ослободило сваке одговорности пред Божјим судом. Међутим, да ли је то циљ ђавола, како нам открива Свето Писмо и дела Светих Отаца? Очигледно не. Ђаво жели да од нас направи свесне зликовце попут себе. Он заиста жели да пороби нашу вољу кроз страсти, да нас лаже и да нас заведе својим алатима, изречући добровољно „да“ својом вољом. Ћаво је свестан да без ове добровољности нема моћ над нама! Бог је свемогући, а не ђаво! Да је овај други, без наше слободне воље, могао да нас учини својим следбеницима у уништењу, он би нас одавно претворио у такве само уз помоћ својих духовних снага, без помоћи савремене технологије. Али наша слободна воља је јача и само је она кључ нашег срца! Ако нам ђаво одузме вољу, хипотетички речено, он ће само сломити кључ – како ће онда ући ?!

Међутим, нешто друго ме импресионира. Многи изражавају страх да ће им „светска завера“ одузети слободу и поробити их. Али како они, и сви ми заједно, данас користимо слободу коју нам је Бог дао и благословио ? Чинимо то углавном ради задовољења  лоших навика. Ево, у овом тренутку смо слободни. Колико се молимо? Колико људи посећује затворенике и болесне људе? Где су дела доброчинства? Колико људи у граду посети храм у недељу? Колико њих са нестрпљењем чека друго ноћно бдење да проведе дуге сате у заједничкој молитви? Погледајмо у себе и осврнимо се око себе.

 Сетимо се у прошлости вакцинација против малих богиња, дечије парализе и других давно присутнихболести са тешким последицама по здравље људи. Међутим, црква се никада није бавила питањем да ли особу треба вакцинисати или не, посебно током епидемије. Како је могуће да се чисто здравствени и медицински проблем, који се раније догађао у свету, помешао са хришћанском вером, па Црква сада мора да заузме свој став?

 Ово је резултат занемаривања духовног живота огромне већине православних хришћана. Сетимо се примера са котлом који ври над ватром, а који током кувања не нападају инсекти. На исти начин, док Божја милост делује међу верницима, штити их од сујеверја и учења непознатихнашој вери. Нажалост, деценијама су различите идеје и концепти, рођени у утроби америчког фундаменталистичког евангелизма, кроз ревнитеље продирали у православне хришћане. Такви су наводно тајно кодиран „број звери“ у бар кодовима, биометријски подаци, чиповање, посебно у Руској цркви – лични порески бројеви (слични нашем ПИН -у) и многи други. У овој фази већ видимо продор паганских, да тако кажемо, сатанских мишљења „новог доба“, који на исти начин негирају медицинску науку. Ми, као православни хришћани, морамо се придржавати традиционалног схватања да је вакцинација чисто медицинско питање. Ако овде уопште има простора за морално вредновање, то је недвосмислено – одговорност за здравље и живот нашег ближњег захтева од нас да предузмемо неопходне мере да не будемо шириоци куге. Узгред, чак и ако то треба да учинимо по цену сопственог живота: „нема веће љубави него живот свој положити за пријатеље своје“ (Јован 15:13).

 Дуго смо несмотрено гајили теорије завере, зилотизам, атеизам. Ево, у глобалној пандемији, када се морамо водити искуством Цркве и здравим разумом, ова завера и ревновање у њој,постали су добра основа за хистерију против вакцина. Али није ли се то претворило у псеудорелигију, замену за хришћанство?

 Нажалост, ова хистерија је само врх леденог брега. Као што сам поменуо, црквена средина је дуго прожета многим нејеванђелским и отворено противјеванђелским  ставовима, који у суштини немају никакве везе са Христовимучењем. Они буквално избацују Христов дух, Свети Дух, из Божјег народа и претварају га у нешто што је Христу страно, носећи хришћанство попут маске. Догађа се страшна духовна промена. И овај нови, идеологизован, „препариран“ дух се уздиже попут заставе у тежњи ка неким чисто земаљским, најчешће политичким циљевима. Штавише, безобразлук неких иде толико далеко да се проглашавају браниоцима овог осакаћеног, искоришћеног, слоганистичког „хришћанства“ од стране његових имагинарних непријатеља. А они су, наравно, бројни и свеприсутни. Ово је веома опасна прелест. Глава Цркве је сам Господ Исус Христос и Он се брине о томе. Наша дужност је да Јој се покоримо као послушна чада и да за себе задобијемо благодат Духа Светога. Толико. Онај који тврди да је заштитник  Цркве данас задире у прерогативе које му нико није дао. Само православни аутократа, миропомазаник, може бити такав – али то је било у сасвим другој историјској епохи и она се никада неће вратити.

 Хајдемо мало о слободи. Зар границе слободе већ одавно нису замагљене током пандемије? Свако се придржава свог права на избор, своје слободне воље, али готово да нема коментара да су слободна воља и слободан избор изнад свега одговорност. Не само за особу која прави избор, већ и за његову породицу и ближње, хришћанин је спасен у заједници! Како можемо да се понашамо тако да смо истовремено одговорни према себи и према другима? Нису ли се индивидуализам и себичност показали  током пандемије?

 Временомје остварена потпуна забуна и злоупотреба појмова. Ни у политици се чак више не зна шта је лево, а шта десно. Доживео сам да чујем од људи који у општем схватању људских права виде „јерес“ да су им права и слободе одузете и дискриминисане. Исти они који кажу да су саме речи „слобода“, „право“ и „дискриминација“ прљаве и ружне, замислите, сада се позивају на њих! Смејати се или плакати! И наш Господ нас учи да треба да будемо искрени и једноставног срца, а наша реч треба да буде да или не. Ово лукавство иде руку под руку са бројним лажима и манипулацијама људи који нису позвани нити одговорни да се носе са пандемијом, али стоје по страни као љубитељи фудбалске утакмице и засипају савесне професионалце разним „саветима“ и отвореним псовкама , спречавајући било какав њихов рад. Жестокост срца, ова хладна себичност и велика охолост већ су заиста апокалиптични феномени. Бог је људима дао лек. Не постоје два лека! У овако тешком времену, најбоље што можемо учинити је да се ујединимо око научног консензуса и следимо упутства лекара, не заборављајући оно најважније за нас: молитву ! Оно чиме ми хришћани заиста можемо помоћи страдалном човечанству је срдачна молитва праћена сузама!

 Као што сте споменули, када говоримо о слободи, упада у очи још једна чудна ствар: онихришћани, који су били најконзервативнији, показали су се као највећи несвесни браниоци либералног односа према пандемији. Говоре о највећим слободама, највише се плаше да им се не одузме слобода мишљења и деловања, да се не „чипују“ ... Конзервативна особа обично следи ред, правила, а они су против сваког реда: у почетку били су против анти-епидемијских мера, сада протестују против вакцинације, а бунт против вакцинације је у основи либерални покрет. Шта је разлог томе – проста неспособност, неписменост, незнање или неко намерно збуњује умове таквих људи? Зар нису умешали Православну Цркву у непотребан спор са академском медицином?

 Када је особа пристрасна према било ком питању, њен ум несвесно износи све могуће аргументе у одбрану става на којемје предиспониран. Тако се рађа самозаваравање, као и ови парадоксални феномени на које указујете. Да додам још један пример. На почетку пандемије речено је да се у храму не може заразити, те да вирус уопште није опасност за вернике јер је „Бог свемогућ“. Међутим, исти свемоћни Бог у устима ових људи испоставља се немоћним против страшних „затрованих вакцина“!!! Наш Господ изричито каже да не прља оно што улази у уста, већ оно што излази из његовог срца. Међутим, нови „теолози“ уче супротно – да нас нешто спољашње, материјално, недуховно, може упрљати и лишити вечног спасења. Ово више није хришћанство.

 У овој пандемији било је много напада на ум и срце човека: у почетку није било вируса, затим су се маске деперсонализовале, након чега је уследио напад на мере – да се намерно блокирају мере како би се поново покренуо читав економски систем; Постојале су теорије о „великој нули“ и чиповимау вакцинама које би људе учиниле подложним надолазећем Антихристу, затим је почео напад кашиком за причест, који је, хвала Богу, утихнуо ... А сада када постоје вакцине и развија се нови лек , који ће олакшати положај болесника, започео је напад и игру са највећим и најдрагоценијим даром Божјим човеку – слободном вољом и ликом Божјим. Ако су раније човека нападали на нижем нивоу пропаганде обичним и лако уочљивим фалсификатима, данас су почели да му прете да ће му одузети слободу и слику Божју ако се вакцинише. Догмати вере се већ нападају, што може значити да се такве идеје намерно лансирају како би се збунили маловерни и напала Црква. Да ли мислите да је ово случајно или намерно?

 Гледајте, свети оци називају ђавола„ душевним непријатељем “. И Антоније Велики  то упоређује са мрежом или паучином која се простире широм света. Неспорно је да је тајна безакоња присутна и активна у свету , што ће на крају времена довести до појаве Антихриста. Међутим, ђаво жели да нас збуни, узнемири, „расеје као пшеницу“. А он делује преко лаковерних људи који немају дар разума и верују у своје мисли. Они су ти који шире све врсте сујеверја, узимајући маску побожности, узнемиравајући срца верника разним страховима. Где је грешка овог приступа? Па ми људи једноставно не можемо постати паметнији од ђавола и надмудрити га искрадајући се из његових замки. Шта год „знали“ о мистерији безакоња, каквих год „планова“ светске завере били свесни, без Божје милости смо осуђени на пропаст. Јер наша слабост није у незнању, како учи хиндуизам. Наша слабост је у нашој сопственој грешној вољи и нашојогреховљеној природи. Ово ће нас уништити! Постоји само једно спасење од Антихриста и од апокалиптичких невоља: Наш Господ и Спаситељ Исус Христос! Кад смо са Њим и са Њим, немамо чега да се плашимо! Када је наше срце постало пребивалиште Св. Духа, чега ћемо се плашити ?! Уосталом, и сам ђаво бежи од божанске благодати као од горуће ватре!

 За крај једно питање. Треба ли Црква да се бави свим овим, као у Грчкој, на пример? Овде су протести, стално се прича о вакцинацији, било је казни митрополита због непоштовања мера, два митрополита су одговарали  због ширења лажних информација и непоштовања мера ... ? Није ли требало да постоји боље разумевање Цркве?

 Нажалост, живимо у тешким и сложенимвременима. Сви ми хришћани имамо слабости и грешке. Укључујући и архијереје којима је поверено управљање црквеним бродом. Неуспешни кораци које су у прошлости предузимали Синоди помесних Православних Цркава помогли су у стварању атмосфере извесног неповерења у њих. Њихов некада неупитни ауторитет данас је пољуљан, укључујући и занемаривање слабости „нижих“. Негде више, негде у мањој мери, али свуда постоји извесна инкапсулација и удаљеност свештенства од народа (Лаос). То у комбинацији са распрострањеним ширењем “стараца” подрива поверење цкрвене јерархије. Ствари постају још горе када високи чланови исте хијерархије сами стварају искушење, пошто демонстративно не показују послушност саборном разуму своје помесне цркве. У таквом окружењу, како можемо очекивати да пуноћа цркве има „једна уста и једно срце“? У овом тешком времену позвани смо да будемо стрпљиви са онима који су заиста слаби у вери, који у свом слепилу и незнању себе сматрају „истинитим“, „верним“ и „чистим“. Уз много духовног такта и искрене љубави, морамо покушати да их упутимо ка Христовој истини. Ни у ком случају не бисмо требали продубљивати настале поделе, по цену да на тренутак оћутимо ономе што мислимо да је исправно. Научимо да будемо истински толерантни, увек се сећајући речи светог апостола: „Носите бремена једни других, и тако испуните закон Христов“!

 Хвала вам што сте нам поново указали пажњу и одговорили на наша питања!

 И захваљујем вам се на поверењу.

архимандрит Никанор

hristianstvo.bg