Дигитална деменција

Технологија олакшава многе активности, што за скривену последицу има „атрофију” мозга: након појаве дигитрона многи без њега не умеју да множе; некада су људи знали напамет десетине телефонских бројева, сада једва два.

Познато је да се људски мишићи прилагођавају оним активностима за које их користимо. Ако их често користимо за неке активности које се понављају, а које захтевају снагу, мишићи расту – хипертрофирају. Ако их дуже времена не користимо, они атрофирају. На тај начин се наш мишићни систем прилагођава нашим активностима.

На врло сличан начин функционише и људски мозак: оне радње које понављамо доводе до тога да се умножава број веза (синапси) између нервних ћелија у нервним путевима који се користе за дату активност. Када дуже времена те радње не понављамо, број синапси се смањује. Другим речима, мозак се понаша као мишић: ако га користимо неурони се боље повезују, а ако га не користимо, смањује се број веза. Ова особина мозга да економише у прилагођавању захтевима назива се неуропластичност.

Спољна симулација

У мозгу малог детета постоје бројни урођени програми, али и велики број нервних ћелија које тек треба да изграде међусобне везе и успоставе нервне путеве. Који ће нервни путеви у мозгу бити изграђени зависи од спољашње стимулације: оно што је стимулисано се изграђује и одржава, а оно што није, не изграђује и смањује. Како мозак бебе или малог детета највише стимулишу родитељи, његова организација није резултат природе, већ је он „социјални мозак”.

Напретком технологије и последичним уласком различитих садржаја преко дигиталних екрана у свет деце, поставило се питање како продужена изложеност дигиталним садржајима утиче на развој дечјег мозга. Марк Пренски је 2001. године развио тезу о дигиталним урођеницима и дигиталним дошљацима. Под дошљацима се сматрају они рођени пре 1985. године, чији мозак се развио без присуства дигиталних екрана, и који су почели да користе дигиталну технологију након што им је мозак већ био формиран. Дигитални урођеници су они који су се родили након те године, тако да су расли и развијали се уз дигиталне екране. О неким негативним аспектима раста уз дигиталне екране писао је неуронаучник Гери Смол у књизи „Интернет мозак”, која је објављена код нас. А о томе какве је негативне промене у генерацији младих изазвала појава „паметних” телефона, документовала је Џин Твенги у књизи „Интернет генерација”.

Суштина целе приче јесте у томе да нам технологија олакшава многе активности, што за скривену последицу има „атрофију” нашег мозга. Узмимо за пример појаву дигитрона. Пре њега људи су много боље рачунали, користећи оловку и папир. Након појаве дигитрона многи нису у стању да без њега изврше основне математичке операције као што су сабирање или множење. Слично је и с меморисаним бројевима телефона. Некада су људи знали напамет десетине телефонских бројева, а данас један или два. У том правцу је и нова филозофија подучавања која сматра да млади не треба да памте податке, већ само да знају где да их потраже, ако им икада затребају.

На опасност атрофије наших мозгова због тога што наше менталне функције све више делегирамо разним дигиталним помагалима упозорио је неуронаучник Манфред Спицер својом књигом под називом „Дигитална деменција”.

Спицер је за пример узео коришћење џи-пи-ес уређаја на мобилним телефонима који нас навигавају до жељеног одредишта. Укуцате жељену адресу и само пратите глас из телефона који вам говори када и где треба да скренете да бисте стигли до циља.

Мозгу треба вежба

У вези са тим Спицер наводи једно истраживање које се бавило сналажењем у простору. Лондон је мегаполис с преко 25.000 улица, а они који желе да положе испит за таксисту у Лондону морају да их све науче напамет за шта им треба око две године припреме. Они који су успели у томе у односу на оне који су пали на испиту и на возаче аутобуса, имали су за 50 одсто увећану структуру у мозгу која се назива хипокампус, а која је одговорна за меморију и оријентацију у простору. То је потврда идеје да је мозак „мишић” и да расте, ако вежбамо.

Претерано ослањање на дигитална помагала не само да делује атрофично на наше мозгове, него смањује и наше менталне способности. Неколико истраживања је показало да се последњих деценија смањује колективни количник интелигенције, то јест да су људи пре педесет година били интелигентнији од нас.

Како сматра да делимично атрофирани мозгови брже пропадају у старости, Спицер сматра да ће око 2050. године, бити дупло више деменција него данас.

politika