Добре стране животних криза

Духовна криза је тешка и болна, али без ње се не може живети. Све што имамо, било да је то наша личност, односи са другим људима или наш поглед на свет, све се развија уз помоћ криза. Криза је прилика да се за кратко време оствари квалитативни скок и корените промене које пружају шансу за прелазак на виши ниво развоја. Међутим, то не даје никакве гаранције, јер у свакој кризи, уместо шансе да се преживи и уздигне, постоји опасност да се заглави у бригама или падне у понор очаја. У кризи део нас умире Криза је корисна. Прво, зато што је то најбржи и најлакши начин да уништимо ставове и навике који нам ограничавају развој. У кризи неки део нас умире. Међутим, управо оно што је већ оронуло и застарело умире. Друго, криза повећава нашу свест. Подстиче вас да изаберете нову животну стратегију. Многи људи имају потешкоћа у доношењу избора, одлажући одлуке за касније или чак пребацујући одговорност. Али постоје ситуације када нема начина да се то избегне. Треће, криза се не дешава тек тако. Претходи јој скривени и дуги период све већих унутрашњих сукоба, које човек покушава или да не схвати, или да не примети, да сакрије од себе и од других. У неком тренутку, када сукоб постане неподношљив, када се чини да се све руши и да нема поверења ни у тло под ногама, схватимо да се ничему у овом животу не може веровати. И све у шта смо веровали одједном нам се чини неистинитим. Али након периода конфузије, патње и очаја, откривамо да је конфликт који нас је довео до кризе решен кроз искуство. То је као грмљавина, после које ваздух постаје чист и свеж. Престајемо да схватамо смисао живота Кризе су многе и различите: старосне, личне, духовне. Посебност духовне кризе је у томе што она задире у основе нашег постојања. У духовној кризи губимо идеолошку основу и престајемо да схватамо смисао живота. То не значи да смо раније разумели смисао живота, али сада не разумемо. Али током мирних периода нашег живота обично постоји осећај сврхе и смисла који нам у тренуцима духовних криза више не изгледа истинито. Понекад се испостави да су неистините. Манифестација очаја помаже да очистимо наше разумевање од љуски и крхотина, од предрасуда, од туђих или чак наших смешних мишљења која су замаглила наше сопствено значење и престала је да нас инспирише. У духовној кризи, наш духовни живот је обустављен. Осећамо штету процесу духовног тражења и духовног живота. Осећам се као да ходамо и одједном је пут нестао. Изашли смо на праг, али прага није било. Али управо то осећање нам помаже да се саберемо и будемо буднији, да трезвено погледамо не само себе, већ и околну стварност. Ова суспензија је корисна за исправљање ваших путева. Оно посебно духовне кризе верника, хришћанина (а очигледно је да езотеричари и људи са нејасном представом о вишој сили доживљавају неку врсту духовне кризе) је у томе што се претходно религиозно искуство моментално обезвређује. То доводи до одбацивања било какве верске праксе, а понекад и до њиховог преиспитивања. Чим изгубимо ослонац, чим се наш поглед на свет уруши, егзистенцијална анксиозност избија испод њега. Ужас који се колективно ствара, ужас са којим се суочавамо лицем у лице, подстиче нас да брзо тражимо нова значења. Шта нам наши страхови чине Смрт увек изазива нашу вољу да будемо. Ирационални страх од непостојања подрива основу постојања, чинећи је непоузданом и случајном. Није јасно: или постојимо, или нас више нема. Слобода, која делује тако дивно јер јој увек тежимо, такође је страх. Али зашто? Да, јер нам је свима потребна бар нека предвидљивост у свету и јасна структура. Већину живота, ако смо верници, живимо са осећањем да је Господ мудро створио овај свет и да нас Промисао Божији о нама води на овај или онај начин. Разумели ми то или не, бар у овом свету нисмо одговорни за све. Главно је да смо део неког већег плана. Али када осетимо егзистенцијални страх од слободе, јавља се осећај крхкости свега, као да ходамо по ужету преко провалије. Све што нам се дешава зависи од нас, али у исто време ниво одговорности може бити изнад наших снага. Усамљеност у егзистенцијалном смислу је осећај сопствене изолованости. Рођени смо сами и напуштамо овај свет сами. У обичним тренуцима нашег живота тај страх кријемо у контактима, у везаностима, у припадности нечему већем. Коначно, ако изгубимо свој претходни духовни смисао, тада осећамо потпуну празнину живота, јер потреба за сврхом и смислом је основа људског постојања. Илузије и њихов колапс – разлози Најчешћи разлог је крах илузија о себи. Често себе доживљавамо митолошки, сматрамо да смо неко или у себи видимо могућности и дарове. Увек имамо тежње и известан осећај сопствене вредности, мање или више адекватне или неадекватне. Како год било, илузије о себи се увек гомилају. У тренуцима кризе, ова гомила идеја се распада. Приморани смо да се поново саставимо, да постепено поново постанемо свесни себе. Други разлог је крах илузија о Богу. Често искривљујемо слику Божију. Чини се да смо верници, али у једном тренутку може се појавити питање и збуњеност: „Где је сама моја комуникација са Богом? Где је сама љубав Божија о којој сви говоре? Испада да се већ двадесет година молим у празнину? Нисам ништа чуо. Одатле ми не одговарају. И уопште, још увек се не зна да ли Бог постоји или не?!“ Дешава се и обрнуто: „Тридесет година сам се бојао Бога, али сада схватам да је један мој поступак страшнији од другог. Па зашто ме Он не заустави и не исправи?