Духовни узроци неурозе

Неурозе се, као епидемија, шире на сваком месту. На пример, доказано је да су од 30 до 65 % људи који посете лекара опште праксе - пацијенти са израженим неуротичним симптомима. Сагласно савременој дефиницији, неуроза је психогено (и као по правилу, конфликтогено) нервно-психичко растројство, које се појављује као резултат нарушавања посебно значајних, животних односа човека. Једноставније речено, неуроза се развија онда када човек, услед различитих околности, не може да нађе излаз из сложеног положаја, да разреши психолошки значајну ситуацију или да поднесе трагедију. Симптоми неурозе су добро познати: пад расположења, раздражљивост, несаница, осећање унутрашње нелагодности, малаксалост, апатија, недостатак апетита. Исто тако, могу да се појаве присилне радње, изливи агресивности, злурадост, итд. Све ове симптоме прате општа слабост, непријатно телесно осећање, вегетативни поремећаји. КЛИНИЧКА СЛИКА Човек оболео од неурозе задржава јасну критичку свест и осећа тежину свога стања, али није у стању да било шта самостално промени. Постоје, међутим, и стања која подсећају на неурозу, али која се развијају према сасвим другачијем механизму. Таква стања дефинишу се као слична неурози. На пример, у случају многих соматских обољења, инфекционих процеса, приликом атеросклерозе можданих крвних судова и других патолошких стања могу да се појаве манифестације које су веома сличне неурози. Најзад, клиничка слика која је слична неурози може да се сусретне и код људи који једноставно имају рђаву нарав или им недостаје елементарно васпитање. У сваком случају, термин „неуроза“ трајно је присутан у нашим животима и могло би се рећи да чак и деца знају за њега. Издвајају се школске и пензионе неурозе, неуроза успеха и неуроза самоће, соматогена и еколошка неуроза, као и многи други видови ове непријатне болести. Посебну групу представљају тзв. ноогене неурозе, повезане са губитком или одсуством смисла живота, неурозе код којих су поремећени системи вредности. Постоје подаци према којима отприлике сваки пети неуротични случај има ноогену основу. Отуда се сам по себи намеће закључак да готово свака неуроза има духовне корене. Појам „неуроза“ предложио је још 1776. г. шкотски лекар Кулен, и од тога доба непрестано се воде живе расправе о суштини неуроза, о коренима њиховог настанка и о механизмима формирања. То, наравно, не значи да до тог времена неурозе уопште нису постојале. До њихове појаве, као и до појаве болести уопште, дошло је услед човековог грехопада. Опис неуроза може да се пронађе још у најстаријим писаним изворима човечанства. Тако се на папирусима из 1900. и 1700 г. пре Христа налазе описи болесних стања неких жена, тј. описи који у великој мери подсећају на клиничку слику хистеричне неурозе. Данас бисмо у медицини тешко могли пронаћи други појам који би различите медицинске школе тумачиле на толико различитих, па чак и противуречних начина. Неуротичне реакције, које код човека могу да се појаве услед тешких потреса, конфликата, соматских обољења или животних недаћа, веома су разнолике. Њихови симптоми зависе и од човекове личности, од особености његовог карактера. Услед тога се разликују и погледи на овај проблем. Требало би напоменути да се оштре научне дискусије не воде само по питању систематизације неуроза, него и у вези са самим њиховим одређењем као форме болести. Крајње становиште представља мишљење неких психијатара, који сматрају да је „неуроза - нормалан облик понашања у ненормалном друштву“. Другачија становишта, која покушавају да разоткрију суштину неуроза, могла би се представити на следећи начин: дисфункција мозга, потискивање унутрашњег конфликта у сферу несвесног, бескомпромисност ставова и нефлексибилан начин размишљања, неспособност да се предвиди конфликт и да се изврши припрема за њега, погрешни стереотипи понашања, незадовољење потреба у самореализацији, као и многе друге претпоставке. Извесни истраживачи повезују изворе неуроза са неким својеврсностима разума, са патологијом емоција, са процесом самоспознаје, са психолошком незрелошћу и инфантилношћу... ПОТЕНЦИЈАЛНИ ИЗВОРИ БОЛЕСТИ Постоје и аутори који су склони да мисле да су неурозе наследна болест. Занимљиво је да се у последње време појављују и они психијатри који сматрају да до неуроза долази услед вишка информација. Тако, на пример, М. М. Хананшвили у својој књизи „Информационе неурозе“ наводи следећи пример за своје становиште: „Постоје подаци да је, до 1970. г, у економски развијеним земљама, у просеку сваки човек током једне године путовао на велика растојања, да се суретао са великим бројем људи, да је добио много више информација него, на пример, човек који је живео 1900. године. Око 25 % становништва Земље изложено је утицају огромног обима информација“. Ризик од развијања ове болести аутор види у дуготрајном извршавању великог броја послова у условима недостатка времена и са високим нивоом мотивације. Академик Симонов, међутим, карактерише неурозу као болест недостатка информација и очигледно је да су ова два становишта крајње противуречна. Према мишљењу П. В. Симонова, чије тврдње такође изгледају утемељено и логично, гнев компензује недостатак сазнања неопходних за организацију адекватног понашања, страх - недостатак сазнања везаних за организацију заштите, док се туга појављује у условима крајњег недостатка сазнања о могућности компензације губитка, итд. Мишљења је много, али проблем због тога не бива ништа јаснији. У последње време, већина истраживача сагласна је у мишљењу да је неуроза - болест личности. Неки аутори износили су мишљење да неуротици болују услед неспособности да воле саме себе (неурастенија) или услед неспособности да воле и себе и друге (психастенија). Требало би још напоменути да је свако психолошко усмерење у очима колега успевало да се одржи тек онда, када би његови представници били у стању да аргументовано и на нови начин изнесу своја гледишта о неурозама. БЕСКОМПРОМИСНОСТ Човек од неурозе неће оболети одједном, јер ова болест има своју „предисторију“. Могао би се дати својеврсни портрет „потенцијалног“ неуротика или, тачније, могла би се описати читава галерија портрета, у којој сваки од њих има склоност ка преласку потенцијалних, притајених сила болести у реалне. На пример, једна од карактеристика „потенцијалног“ неуротика јесте и тип његовог мишљења, који поседује нијансу бескомпромисности. Кроз процене таквога човека пробија категоричност и за њега се све, што се догађа, заснива на контрасту „добро-лоше“, и сл. Током последње деценије, питања о пореклу неуроза изложена су поновним проценама. Однос према неурози као према лакој психичкој дисфункцији променио се у значајној мери. Према јавно објављеним подацима, у случају неурозе оздрави мање од 40–50% оболелих, при чему током прве три године оздрави само 10% болесника. Ова болест често траје годинама, па чак и деценијама. Према томе, неуроза се најчешће појављује услед неких унутрашње-личносних механизама. Спољашње околности и фактори који ће је испровоцирати представљају само „последњу кап“ и „окидач“ за неуротички поремећај. Код човека који је склон овој болести развија се својеврсна „способност“ да нервозно реагује на живот. Неки узроци (конфликти, стресови) временом ишчезавају, али њихово место заузимају неки други и болест се обнавља. Једном речју, наука се нашла у безизлазном положају. До тога је, према нашем мишљењу, дошло услед тога што неуротичка патологија, поред свега осталог, има духовну основу о којој се у научној литератури ретко говори. Наиме, духовни поглед на проблем појаве неурозе често указује на корене ове болести, односно, на духовно слепило, игнорисање духовних потреба и безбожништво. Незадрживи пораст неуроза у ХХ веку није узрокован само стресовима и научно-техничким прогресом са његовим обиљем информација (на шта су више пута указивали истраживачи), него, пре свега, „прогресом“ општечовечанског грехопада. Истина је да су у свим временима историје човечанства вођени ратови, да су се догађале различите природне катастрофе, поплаве, суше, урагани. Тешко би било да упоредимо колико је садашње време несигурније и немирније него, на пример, време владавине Ивана Грозног. Због чега се проблем неурозе толико заоштрио управо у последње време? Чини се да за то постоји само један разлог - нарастајуће неверје и чињеница да је човечанство изгубило духовни фундамент, а самим тим и смисао живота. Испоставља се да главни узрок неурозе нису стресови и непријатности, него човекова личност, и то изнутра растројена личност. Грех, као корен свакога зла, близак је неуротичним растројствима. Извршавајући се у дубинама човечијег духа, он побуђује страсти, дезорганизује вољу, чини да свест изгуби контролу над емоцијама и маштом. Из тог разлога је св. Теофан Затворник говорио да је „унутрашњи свет човека - грешника испуњен својеглавошћу, пометњом и пустошењем“. Дубока неуроза је показатељ моралне нездравости и духовно-душевног несклада. СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК Свети Теофан Затворник је сматрао да „у природном односу човекових саставних делова мора да постоји закон потчињавања мањега већем и слабијега јачем: тело треба да се потчини души, душа духу, а дух треба да буде погружен у Бога. Требало би да човек свим својим бићем и свом својом свешћу обитава у Богу. При том моћ духа над душом зависи од присуства Божијег у њему, а моћ душе над телом од духа који њоме влада. Услед отпадања од Бога долази, и мора да дође, до пометње у васцелом човековом устројству; дух, који се одвојио од Бога изгубио је своју моћ и потчинио се души, а душа, која се није узвисила духом, потчинила се телу. Човек је свим својим бићем и свом својом свешћу огрезао у чулност“. Професор Д. Е. Мелихов је сматрао да се у основи многих психичких поремећаја налази несмиреност. Ни неуроза у том смислу не представља изузетак. Општеприхваћено је мишљење да се ова болест развија услед конфликта личности са самом собом (интрапсихички конфликт) или са другим људима (интерпсихички конфликт). Неуроза је, у суштини, сукоб између жељеног и стварног, и уколико је снажнији тај сукоб, утолико се болест снажније развија. „Вера значи смирење“, говорио је св. Варсануфије Велики. Демон је говорио Макарију Великом: „Ти постиш, а ја уопште не једем; ти мало спаваш, а ја уопште не спавам. Ти, међутим, можеш да се смириш пред другима, а ја не могу да се смирим чак ни пред Богом. Ти мене побеђујеш смирењем!