Горан М. Јанићијевић: О петом Фестивалу хришћанске културе

Горан М. Јанићијевић: О петом Фестивалу хришћанске културе

Посматрајући фотографску презентацију појединих места и догађаја из животописа блаженог спомена Епископа тимочког Емилијана, коју су приредили Протојереј Игор Ивковић и монах Игнатије Марковић, посматрач може бити изненађен неким „случајним подударностима“. 

Приказано је прочеље средњовековне цркве Ваведења Пресвете Богородице у Липљану, где је крштен Недељко Пиперковић. Повезана је са култом ранохришћанских мученика из Улпијане – Флора и Лавра те се може наслутити порекло афинитета владике Емилијана према теми ране Цркве. На прочељу грађевине уочава се једна бифора са танким стубом између прозорских отвора. Две велике, двоструке аркаде, чији се спољашњи крајеви ослањају на угаоне пиластре уоквирују по један прозор са обе стране. Прозори су додатно увучени у лучне оквире. Изнад улазних врата уочава се – сада празна лучна ниша. У даљем току презентације приказана је Богословија на Халки, коју је завршио Недељко Пиперковић, потоњи Епископ Емилијан. Ова монументална зграда има портал са прочељем веома сличне композиције описаној са липљанске цркве. Улаз је фланкиран уским прозорима а у средини горњег дела фасаде уочава се трифора са средњим већим прозором, чији се оквир бочним крајевима ослања на угаоне пиластре. Као да је прочеље липљанске цркве „цитирано“ и потом добило раскошнији украс. При томе,  док је трајала презентација, посматрач је све време био у прилици да „уживо“ гледа прочеље зајечарске Саборне цркве. Реминисценције на романске елементе огледају се у низу слепих аркада у форми кордонског венца који прати линију двосливног крова. У средишњем делу фасаде налази се бифора са танким стубом између прозорских отвора. Наслања се на средишњи и најкрупнији део троструке аркаде, која уоквирује прозоре и наслања се на бочне пиластре.

Бројне аналогије у стилским елементима и грађевинској концепцији три хетерогене црквене грађевине, чине се као неки „знакови (поред) животног пута“ Епископа тимочког Емилијана. Као да је у питању неко знамење у којем се открива смисао његовог вечног почивалишта међу нама. Премда је и овом приликом од стране предавача наглашено да је био предвиђен за нека виша јерархијска позвања, остао је у Епархији тимочкој нешто више од 48 година.

Презентација је обухватала и друге занимљиве фотографије, попут пасоша владике Емилијана из Краљевине СХС. Такви пасоши садржавали су и детаљан лични опис. Указујући на једноставност и скромност свог претходника, Епископ тимочки Иларион показао је панагију коју је имао на себи, једину која нам је остала од владике Емилијана. Изненађујуће је колико физички личе ова двојица архијереја па је духовито било запажање присутних у публици да би наследник могао да користи пасош претходника. Шалу на страну, тешко је отети се утиску да је реч о још једном знамењу са циљем да се у будућности молитвено сећамо овог великог архијереја Српске православне цркве, али пре тога – сада, тачно педесет година након његове блажене кончине.

О једном психолошком проблему зависности, испред цркве Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, сопствена искуства из сфере живота и делатности терапеутских заједница Земља живих саопштили су Протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин, координатор г. Андреј Јовановић као и штићеници г. Владимир Војиновић и г. Бојан Васиљевић. Међусобно допуњавајући се, излагачи су хармонично, кроз спонтаност једномислија, посведочили своју веру у спасоносни пут Васкрслог Господа Христа ка Царству небеском. Кроз исповедни тон учесника у разговору, чини се, прослављено је и Христољубље и човекољубље.

Неколико феномена, којих су се учесници дотакли у ограниченим временским оквирима јесу слобода, заједница и педагогија; наизглед су у глотолошком, помовном и смисаоном контексту – хетерогени. Али само у примарној рецепцији значења. На једном дубљем нивоу, који сви учесници промишљају и живе, синтеза је утемељена на споју контемплативног и делатног духа.

Феномен слободе споменут је најпре у профаном смислу: принцип рада терапијских заједница не укључује никакву врсту затварања. То је, даље, импликовало дискурзивни приступ уз подсећање да је слобода дар Божји, према којем се човек односи са променљивим исходом. Тако је са поља етичке слободе фокус преусмерен на онтолошку слободу. Уколико се појединац усклади са овом својом претпоставком на било ком нивоу и било ком животном добу, има се чему и надати. Једина условљеност слободоприхватања јесте смисао; у Логосу Божјем слобода добија димензије сусрета два света, Бога и човека. Једна од сфера где се наведена, смисаоно-ослобађајућа синтеза остварује у сотиролошком смислу јесте – креативна. При томе, овај појам не треба доводити у везу једино са уметничком делатношћу већ га узимати у ширем контексту човекове оплођујуће природе и могућности да продукује многе ствари у којима се открива смисао. Као што Бог – Света Тројица по слободи ствара у вечности (Пост. 1-31) тако и човек проналази смисао своје Боголике личности у продуковању, платонски речено – лепог и доброг. Уколико се помисли да је напред речено удаљено од теме вечерашњег излагања, треба се сетити појма Лого(сна) терапија и промишљати о његовом дубљем смислу.

Већ у називу терапијска заједница уочава се другонаведени појам. Ни ту не треба ићи даље од „Христовог минимума“. („Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.“, Мат. 18,20.) Нарочито су упечатљива сведочанства штићеника Земље живих о томе како су „губили идентитет и поново га стицали“ у очима својих најближих. Једна потресна и истинита повест о идентитету, који исходи из антрополошких претпоставки у огледалу заједнице Христа и Цркве. Ту су и неке формалне заједнице терапеутских јединица са Светоархангелским манастиром у Ковиљу и градом – Новим Садом, из чијих се материјалних акумулација помаже рад Земље живих. Ни то није безначајно јер: какву заједницу могу имати сити и гладни у историјском облику постајања? Наизглед неочекивана, „заједница“ открила се и кроз разговор предавача са публиком из које су један неуропсихијатар – судски вештак и једна психолошкиња – терапеут сведочили о позитивним искустима у контактима са бившим штићеницима Земље живих.

Коначно, било је питања и о адекватном педагошком приступу у ширем смислу, о односу родитеља и деце. У овом контексту, према схватањима предавача а чини се и свих присутних – активно делују претходно анализирани појмови – слобода и заједница и то као међусобно фокусирани. Први се заснива на тези да деца доносе коначне одлуке у свом животу, најбоље – без притисака и ограничења, који углавном производе супротан ефекат. И сама породична заједница треба да подразумева ослобођену валентност појединца јер се једино љубав може схватити као кохезиони чинилац. Онда нам никакви „други светови и друге реалности као и алтернативне среће“ неће бити потребни да пронађемо себе у унутрашњем и спољашњем сагласју. Уколико речи које смо упутили потомцима нису усаглашене са нашим делима, биће то „празна прича“. Не каже се узалуд: „поколења дела суде“, што се може разумевати и у педагошком смислу.

Ту се затвара круг: дела се опет повезују са креативношћу, слободом и заједницом. Исто је као да смо успешно прошли кроз неки „лавиринт“. Овај појам у визуелном и символичком смислу повезује изнете рефлексије у замршену али логичку (Логосну) целину: Лавиринт је и тема знаменитог мозаика из Феликс Ромулијане; под овим именом веома је надахнуто наступао хор из Зајечара на почетку вечери. Појам Лавиринт спомиње и Свети Климент Александријски у својим Строматама, сведочећи о томе како је уз вођство правог духовног учитеља известан излазак из ове „лукаве замке“. Изгледа да је и у Земљи живих о томе реч.

 

Извор: Инфо-служба Епархије тимочке