Гордост, сујета и самољубље
У свету, гордост и самољубље су понекад сматрају врлином. То је наравно погешно и по речима преподобног Макарија ”настало је од непажње и помрачених страсти.” Старац је писао свом духовном чеду: “У претходном твом писму спомињеш самољубље неколико пута, и уважавајући га толико, показујеш према њему обожавање. Мораш га избацити из себе како год знаш – оно је узрок свих зала и порока. Мирјани га још увек сматрају врлином и одликом отмености, а из незнања или од помрачених страсти, док му се ми супротстављамо смирењем и само- одрицањем.” Бог се противи гордима Гордост и таштина сматрају се најопаснијим страстима. Оптински старци су много писали о борбама са овим страстима. Преподобни Лев је жалосно називао таштину ”страст која убија плодове и најзрелијих добродетељи.” Ова страст се често јавља од младости и до самог гроба непрекидно дејствује. Она напада не само острашћене и успешне, већ и оне савршене, и стога је неопходно стално стражити. Само безстрaсни Творац је може искоренити. Ох како је тешко избегнуту ову страст, која убија плодове и најзрелијих добродетељи.” Преподобни Варсануфије говорио је о гордости као о демонској одлици: ”Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат. Зашто се не каже да се Бог противи блудницима, или завидљивцима, или било коме другом, до гордима? Јер је гордост демонска карактеристика. Горд човек постаје сродан демону.” Преподобни Никон је упозоравао: ”Не треба да се поносимо здрављем, ни лепотом, ни другим дарвима Божијим. Све овоземаљско је подложно промени: и лепота и здравље. Траба да благодаримо Господу, да му благодаримо са смирењем, схватајући нашу недостојност.” Преподобни Амвросије упозорава да ништа тако не омета напредак у духовном животу као гордост и таштина, а изданци ових страсти су завист и мржња, гнев и злопамћење. ”Сви ми често страдамо од гордости и сујете. И ништа толико не омета напредак у духовном животу колико ове страсти. Тамо где је огорченост или несугласице или раздор – кад пажљиво сагледате - највећи узрок њихов јесте уживање у похвали и гордост. Зато нам апостол Павле даје заповест, говорећи: “Не будимо сујетни, изазивајући једни друге, завидећи једни другима.” (Гал. 5:26) Завист и мржња, гнев и злопамћење јесу деца гордости и таштине.” Таштина и гордост, иако у основни једнаки, различито се пројављују Преподобни Амвросије наставља: ”Таштина и гордост једно те исто су. Таштина се испољава у делима, како би људи видели како идеш, како лако ствари радиш. А гордост после ње обузима свакога. Таштина је као црв - у почетку се увија и пузи. А онда добије крила, и уздиже се високо, а тако и гордост.” Да би показао како се гордост и таштина разликују једна од друге и како дејствују на човека, преподобни Амвросије је измислио причу о паткама и гускама, које представљају ове страсти. А прича је настала тако што је неко старцу поклонио покривач са изображеним паткама на њему: ”Недавно, даровали су ми покривач на коме тако красно беху изобржене патке. Мени беше жао што не ставише и гуске, јер имаше још пуно празног места на покривачу. Такве мисли су ми дошле јер патке и гуске изображавју својство и дејство страсти: таштине и гордости. Таштина и гордост, иако у основи једнаке, различито се пројављују. Таштина покушава да улови људске похвле и зато се често ангажује у ласкању, док горост дише ароганцијом и непоштовњем према другима, мада и она воли похвале. Ташт човек, ако има леп изглед, осећа се задовољно у својој лепоти, иако је често чудан и трапав. Међутим, ако ташт човек није леп или нема друге добре квалитете, да би оставио утисак на људе као патка виче: ”Тако је! Тако је!” чак и када није, и из кукавичлука постаје човек који се са свим слаже. Гуска, када бива нешто што није по њеном, подиже крила и гаче, тако и надмен човек, ако има ауторитет у свом окружењу, често виче, галами, буни се, и инсистира на својој вољи. Ако неко пати од гордости, а нема значајно место у свом окружењу, онда из беса он шишти на друге људе као гуска која седи на јајима, кљуцајући кога год стигне...” На шта сте толико поносни? Многи, многи људи немају ништа чиме би се поносили. Св. Амвросије је испричао ову причу: Нека жена је рекла свом оцу исповеднику да је горда.“На шта си толико поносна?” упитао ју је. ”Да ли си позната личност?” “Не”, одговорила је она ”Да ли си талентована?” “Не.” “Мора да си богата.” “Не.” ”Хм..у том случају можеш да се гордиш.” рекао је исповедник на крају. ”Не треба да будемо сујетни: Бог даје реч. Човек сам није у стању да каже ништа добро. Свако добро долази од Бога…” Како препознати у себи знаке смирења или гордости Преподобни Макарије је писао о главним знацима који указују да ли је смирење или гордост присутна у човеку: ”Нека ти следеће буде знак смирења или гордости: осуђивање, оговарње и гледање туђих мана је гордост, смирен човек види смо своје лоше стање и не усуђује се да осуђује.” Преподобни Анатолиј (Зертсалов) учио је своју духовну децу да понекад претерана брига такође представља скривену сујету: ”Пла
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!