Искра у сивилу

Димитрије, иако у пензији већ неколико година, држао се још увек јуначки. Радио је као домар у једном од приградских насеља великог града. Посао можда није био престижан, али је био захтеван - простор о ком је бринуо морао је да блиста, без обзира на годишње доба или временске неприлике. И искрено, Димитрије је волео свој посао. Цео дан је проводио на свежем ваздуху, а умерена физичка активност, знао је, може само да користи. Поврх свега, био је удовац, живот га није мазио децом, па му је седење у четири зида падало тешко, гушило га је у самоћи. Хиљаде људи је свакодневно пролазило његовом крајем, заглибљено у своје бриге и журећи својим послом: на аутобус, на посао, у школу, у куповину... У тој реци лица, домар није тражио посебно занимање, био је превише заузет својим метлом и лопатом. Само једна особа, од почетка ове јесени, привукла му је пажњу. Сваког дана, у исто време, пролазио је бескућник, старац погрбљен под теретом похабаних џакова и завежљаја, вукући за собом торбу на поломљеним точковима, чија је шкрипа парала уши. У сивилу свакодневице, старац је био готово живописан призор. Седа брада, неуредна и дуга, плетена капа која је видела боље дане, покидана јакна и старе филцане чизме које су одано одслужиле своје... Све на њему је било старо, избледело, и тужно, безнадежно тужно, попут самог његовог власника. Домар би подигао поглед са посла и љубазно климнуо главом скитници, као старом познанику. Старац би се на тренутак усправио, војнички салутирао и наставио својим путем, поново се повијајући под теретом живота. Понекад би застао, извадио кору хлеба из џака и пажљиво, полако јео, пре него што би поново кренуо ка контејнерима за смеће. Тамо је био његов

Фебруар 13, 2025 - 13:01

0 9

Димитрије, иако у пензији већ неколико година, држао се још увек јуначки. Радио је као домар у једном од приградских насеља великог града. Посао можда није био престижан, али је био захтеван - простор о ком је бринуо морао је да блиста, без обзира на годишње доба или временске неприлике. И искрено, Димитрије је волео свој посао. Цео дан је проводио на свежем ваздуху, а умерена физичка активност, знао је, може само да користи. Поврх свега, био је удовац, живот га није мазио децом, па му је седење у четири зида падало тешко, гушило га је у самоћи. Хиљаде људи је свакодневно пролазило његовом крајем, заглибљено у своје бриге и журећи својим послом: на аутобус, на посао, у школу, у куповину... У тој реци лица, домар није тражио посебно занимање, био је превише заузет својим метлом и лопатом. Само једна особа, од почетка ове јесени, привукла му је пажњу. Сваког дана, у исто време, пролазио је бескућник, старац погрбљен под теретом похабаних џакова и завежљаја, вукући за собом торбу на поломљеним точковима, чија је шкрипа парала уши. У сивилу свакодневице, старац је био готово живописан призор. Седа брада, неуредна и дуга, плетена капа која је видела боље дане, покидана јакна и старе филцане чизме које су одано одслужиле своје... Све на њему је било старо, избледело, и тужно, безнадежно тужно, попут самог његовог власника. Домар би подигао поглед са посла и љубазно климнуо главом скитници, као старом познанику. Старац би се на тренутак усправио, војнички салутирао и наставио својим путем, поново се повијајући под теретом живота. Понекад би застао, извадио кору хлеба из џака и пажљиво, полако јео, пре него што би поново кренуо ка контејнерима за смеће. Тамо је био његов

Прочитај више на Пријатељ Божји...