Избави и сина нашег…

Не желим да се бавим статистиком, али сам сигуран да се огромна већина људи у овој земљи декларише као верујућа, а међу њима је, природно, највише православних хришћана. На страну то ко колико често иде у цркву на Литургије, ко пости и моли се и тако даље, ако изузмемо оне који су верници само по навици и традицији, па о тим стварима и не размишљају превише, сигуран сам да већина ових који за себе сматрају да су православни заиста и верују у Бога. И сигуран сам, а пишем ово и из личног искуства, да је међу њима истовремено и нажалост веома много оних који не верују да постоји и она друга, мрачна страна. Уосталом, направите експеримент и покушајте да на тему непомјаника и његове војске поразговарате са људима из своје околине и видећете да ће на то многи са чуђењем реаговати. С једне стране, верујемо у Бога или макар ту нашу веру описујемо оним уобичајеним и опрезним: „Ма, нешто сигурно постоји“, али нам је страно или можда превише наивно и шкакљиво да замислимо и јавно потврдимо постојање нечастивог и његових демона. А они такође постоје и веома су реални. Штавише, увек су око нас и са нама, увек утичу на нас, на наше мисли и поступке, а неретко можемо да осетимо и њихово физичко присуство, премда га веома ретко као такво препознајемо. У жељи да све ово приближим људима који су по том питање „негде између“, као што сам ја био пре рецимо деценију или мало више, препричаћу вам два догађаја која су се збила у мојој породици и којима смо моја супруга, дете и ја лично сведочили. Поделили смо их само са неколико особа у које имамо безгранично поверење, а сада о томе по први пут пишем јавно. Волео бих да сам нешто слично некада и сам прочитао, јер би ми то олакшало разумевање онога што се заправо догодило. Пре пет година, наш тада дванаестогодишњи син Милош је почео да доживљава чудне ствари у сну. Све чешће се дешавало да се усред ноћи пробуди и почне да вришти на сав глас, а да после, када би се разбудио, не уме да објасни шта му се догодило. Приписивали смо то његовој бујној машти и сновима, али смо истовремено и бринули, будући да је у том стању бунила често знао да говори неразумљиво, као да прича на неком непознатом језику. Због тог у најмању руку необичног понашања супруга и ја смо почели да спавамо заједно са њим. Најпре смо помишљали да се ради о мање или више уобичајеним стварима, као што су нарочито упечатљиви снови, ноћне море, утицај видео-игрица (које су у том периоду почеле да га привлаче), али након неког времена на памет су почеле да нам падају и неке друге, духовне ствари, премда очигледно и даље нисмо били сасвим спремни на то. Једне пролећне ноћи 2018. године, пробудило нас је вриштање. Скочили смо као опарени и видели да Милош седи између нас у потпуно избезумљеном стању. Разрогачених очију, викао је на сав глас, али готово да ни реч нисмо разумели. У једном тренутку, накратко се смирио. „Шта је то било, шта се десило?“, понављао је, а затим је поново упао у неку врсту транса, праћеног вриштањем, урлањем и неразумљивим говором. Пошто смо са њим у то време већ увелико водили разговоре посвећене вери, рекао сам му да се прекрсти. Покушао је, прислонивши три прста десне шаке на чело, али даље није ишло. „Прекрсти се! Прекрсти се!“, рекла му је мајка, ухвативши његову руку, али као да није могла да је помери. Касније, када се све завршило, рекла ми је да му је рука била потпуно укочена и да није имала снаге да га натера да се осени крсним знаком. У паници, не знајући више шта да радим, устао сам, узео телефон, пришао прозору и почео да читам молитву против нечистих сила из апликације „православни календар“. „Боже вечни, који си род људски избавио од робовања ђаволу, избави и сина нашег, слугу твога, од дејства нечистих духова...“ Милош је и даље урлао, али је сада почео да псује и то на најстрашнији могући начин. Премда супруга и ја нисмо имуни на псовке и користимо их нажалост готово свакодневно, ово су биле такве гадости да се сада не усуђујем да их поновим. Такве ствари наше дете апсолутно нигде није могло да чује. Не знамо колико је све то трајало. Сећам се да сам осим поменуте читао још неке молитве, нарочито „Оче наш“ и да је Милош у једном тренутку забацио главу уназад, снажно се тргнуо унапред и потом се лагано „освестио“. „Ко су ови, шта је ово? Је л’ их видите? Брзо, побећи ће!“, викао је пратећи погледом нешто што ми нисмо видели. У два скока сам се нашао на улазу у ходник, у чијем је правцу гледао, али и даље нисам видео ништа. Пошто се све смирило, скували смо кафу и мада је било око три часа ујутру, сели смо сво троје за сто. Сада већ потпуно свестан свега што се дешавало, Милош нам је објаснио да је видео два „патуљка“ са дугим реповима и босим ногама са канџама, која су трчећи изашла из собе и одјурила у ходник. Иако је од свега тога прошло више од пола сата, и даље је видео њихове стопе, које су, како је рекао, личиле на „брашњаве“ трагове који су лебдели у ваздуху, пар центиметара изнад плочица. „Како их не видите, ено још стоје?“, чудио се. На улазним вратима, видео је обрис, силуету два бића која су кроз затворена врата прошла, не оставивши никакав траг, осим онога што је Милош видео. Устао сам од стола и отишао до врата. „Где су? Колико су били високи?“, питао сам, показујући руком. „Мало испод кваке. Како је могуће да не видиш? Лепо се види где су прошли кроз врата“, био је потпуно сигуран у то што види. Сутрадан сам назвао пријатеља чији је син у детињству доживео нешто слично и све му испричао. „Ђаволи, демони, ништа страшно. Не бојте се, то је нормално. Идите до свештеника“, био је потпуно миран. Исте вечери смо отишли до нашег свештеника, који је Милошу крај олтара дуго читао молитве. „Надам се да се неће понављати, али не плашите се ако се деси поново“, рекао нам је наш добри отац Александар. И ипак се поновило, неколико месеци касније. И овога пута пробудило нас је Милошево стравично вриштање. Седео је на ивици кревета са очима разрогаченим од страха и гледао у правцу другог дела собе. Тај део просторије, иза невеликог „шанка“ који је одвајао собу од кухињског дела, био је претворен у малу, импровизовану „капелицу“, наш „верски кутак“ како смо му тепали. На источном зиду виси славска икона са кандилом, а испод ње налазе се бројне иконе Светих, крстићи и ситнице које смо куповали у црквама и манастирима које смо понекад посећивали. Милош се тресао као да има грозницу, вриштао и гледао према „шанку“, а затим је одједном почео да повраћа, избацујући течни садржај желуца у јаком млазу. Желећи да што пре стигне до купатила, потрчао је и у ходнику се оклизнуо на садржај који је повратио. Мајка му је помогла да устане и опрала га, али и даље је био у некој врсти бунила и великог страха. Овога пута, страха у мени није било. „Ви радите свој посао, а ја ћу свој“, рекао сам гласно и почео да читам... „Нареди злим и нечистим дусима и демонима да одступе од душе сина нашег, и да не бораве нити се скривају у њему, него нека ради Светог Имена Твог и јединородног Сина Твог и Животворног Духа Твог беже од створења руку Твојих...“ Потпуно смирен и свестан чињенице да Милошу може да помогне једино Господ, упорно сам се молио све док се наше дете није потпуно смирило и дошло себи. Док нам је причао шта се догодило, обузела нас је страховита непријатност, али се плашили нисмо. Наиме, Милош се усред ноћи пробудио јер му је било мука, а затим је на другом крају собе угледао преко два метра високо, огромно и потпуно црно биће, леђима окренуто кревету на којем смо нас троје спавали. Створење је непомично стајало и гледало у правцу наших икона и „верског кутка“. Било је одевено у дугачки плашт који се, премда у соби наравно није било никаквог струјања ваздуха, вијорио као на ветру. Не успевајући да нас дозове и немоћан да изговори било шта, Милош је осећао све јачу мучнину, све до тренутка када је створење нестало, а он почео да повраћа у млазу. Занимљиво је да се он и даље до најситнијих детаља сећа свега што се догодило током те две ноћи, укључујући и појединост која је на мене оставила веома јак утисак. Наиме, реч је о боји огромног, плећатог бића које га је препало, а коју описује као црну, али не „нормално“ црну, већ толико црну да то не може ни да се замисли. Опет кажем, иако је сада као од брега одваљени седамнаестогодишњи делија, Милош и даље памти апсолутно сваки детаљ и у стању је да два описана догађаја преприча и ако га пробудите усред ноћи. Богу хвала, од тада се ништа тако драматично није догодило, бар не у нашој кући. Наравно да сам много времена утрошио претражујући на интернету текстове и сведочења које имају везе са овим што смо доживели. Читајући много о томе, нарочито искуства светих отаца, наилазио сам на бројне примере који су ме уверили да се радило о демонима. Штавише, пошто смо почели да обраћамо пажњу на неке ствари које раније вероватно нисмо примећивали, почели смо да схватамо да су они практично увек близу нас. Некада ће се то манифестовати као изненадни талас хладноће, некада ће се завеса на прозору пред вама без икаквог разлога померити у страну, а некада ћете крајичком ока видети тамну фигуру у углу собе. Једном приликом, подешавајући телефон да ме пробуди сутра ујутру, на екрану сам јасно видео три, а не две колоне бројева и све три су се из мени непознатих разлога зауставиле на шестици, формирајући пред мојим очима „666“. Само сам се насмејао, ресетовао апликацију и све је опет било нормално. Било је много сличних дешавања, а на нека од њих више и не обраћамо пажњу. Духове поднебесја, од оних малих, које је наше дете описало као ружне и репате „патуљке“, до оног огромног црног момка са плаштом, коме се очигледно није допао наш „верски кутак“, почео сам да доживљавам као нешто уобичајено. Нити их се више плашим (то наравно не значи да бих волео да их угледам крај себе!), нити се на њих љутим. Заправо, мислим да их жалим, јер им свакако није лако. Они нека раде свој посао, а ми ћемо, уз Божију помоћ, наставити да радимо свој. (Аутор текста познат редакцији)