Кад верујемо у Христа, лекари нам не требају?

Ако верујемо у Христа као Свемоћног Лекара људских душа и тела, да ли је потребно да идемо лекарима? Да ли треба да се лечимо или да занемаримо људске напоре и све препустимо Христу?

„И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу. И отиде глас о њему по свој Сирији; и приведоше му све болеснике, разним болестима и мукама обузете, и бјесомучне, и мјесечаре, и одузете, и исцијели их. И за њим иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана“. (Мт. 4:23-25)

Свети Јован Златоуст говори о дубоком поретку у Христовим поступцима, јер каже да Господ позива апостоле и тек у њиховом присуству почиње да чини чуда. На тај начин Исус на делу потврђује оно што је говорио о Њему свети Јован Претеча, а што су чули и сами апостоли од њега (Јн. 1 гл.). Господ почиње често да посећује синагоге, учећи тиме Своје ученике да Он није противник Богу.

Свети Хроматије Аквилејски се у објашњењу ових стихова позива на чувено пророчанство пророка Исаије и пише:„Исаија је ово наговестио раније говорећи: Он болести наше носи и немоћи наше узе на Себе (Ис. 53:4). Јер за то је дошао учитељ живота и лекар небески Господ Христос, да би Својим речима научио људе животу и исцелио небеским лечењем болести душе и тела, да би ослободио тела која је ђаво захватио и онима који су исцрпљени различитим немоћима повратио истинско и снажно здравље. Јер телесне болести Господ лечи речју божанске силе, а душевне немоћи – леком небеског учења. Давид јасно показује да душевне ране може да исцели само Бог: „Благосиљај, душо моја Господа, и не заборављај ниједно добро што ти је учинио. Он ти прашта све грехе твоје и исцељује све болести твоје“ (Пс. 103:1-2). Дакле, истински и савршени лекар је Онај Који дарује телесно здравље и враћа душевно спасење – наш Господ и Спаситељ“.

Мислим да су ове последње речи светог Хроматија важне, јер нам показују у Кога треба да се уздамо када се налазимо у болести или некој немоћи. Међутим, то не значи да треба да одбацујемо лекаре. Ово кажем јер код неких хришћана постоји став да обраћање лекарима представља знак несавршенства вере. Ми знамо да Свето Писмо јасно говори: „Поштуј љекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ; Јер од Вишњега је исцјељење, и од цара примиће дар.Знање љекара узвисиће главу његову, и пред велможама биће почаствован. Господ је створио од земље љекове, и човјек разуман неће их презрети“ (Сирах 38:1-4). Са своје стране свети Василије Велики сажима у следећим речима учење Цркве: „Као што није потребно избегавати лекарску вештину у потпуности, тако није добро полагати у њој и сву наду. Као што се користимо вештином земљорадника, а плодове молимо од Господа или поверавамо кормило капетану брода, а молимо Бога да нас спаси од потапања, исто тако и позивајући себи лекара, не одступамо ни од наде на Бога“. …“

tvrdjavaistine.wordpress.com