Митрополит Атанасије Лимасолски: Размишљања током поста...

Ево нас у периоду поста. Телесни пост је један од основних предуслова молитве. Свети оци кажу да када човек пости, да се чак и његова крв на неки начин очишћује, што умногоме помаже молитви. Од тога је узвишенији једино духовни пост – смирен ум. Треба да престанемо да скупљамо смеће у наш ум. Телесни пост подразумева да човек једе онолико колико му је потребно да нормално живи и ради, али да одсеца свако прекомерно узимање хране. Слично се дешава и у случају суздржавања чула: све што је сувишно треба одсећи, а оставити само основне потребе.

Без обзира на све обавезе, треба да имам унутрашњу пажњу, да ми је ум усмерен на молитву. Када чиним оно што је неопходно, онда у томе не постоји никаква препрека мојој молитви. Стварне препреке настају када се човек уплете у беспотребне ствари, које нису неопходне, посебно уколико оне нарушавају Божије заповести. Очигледно је да не можемо да се молимо уколико свесно нарушавамо заповести Божије. Чим станемо на молитву, наша савест се буни, устаје против нас и попут високог зида не дозвољава благодати Божијој да сиђе на нас.

Бог се не јавља тамо где се преступају његове заповести, а посебно ако се оглушимо на потребе ближњих. Као резултат тога, одмах губимо молитву. Немогуће је да творимо молитву, уколико смо окренули главу од ближњег. Чак и у случају телесног греха, ако се човек покаје пред Богом и стане тако рањен пред њега, његова молитва ће се чути. Међутим, када нарушимо заповест о љубави, ову препреку је немогуће превазићи. У том смислу, Бог не допушта компромисна решења, јер је и сам рекао: „Ако принесеш дар свој жртвенику и сетиш се да твој брат има нешто против тебе, остави дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па се онда врати.“ Дакле, љубав је неопходан услов молитве и она се односи на све аспекте нашег живота. У брачној заједници, на пример, не можемо да се молимо уколико смо у нашем дому створили непријатељску и хладну атмосферу.

Следећа ствар која наноси велику штету молитви је осуђивање. Када осуђујемо, не можемо да се молимо. Важи и супротно: ако желимо да се молимо, морамо научити да мислимо и говоримо добро о људима и са људима. Видите ли сада зашто се бракови распадају? Зато што ниједан од супружника не упућује другоме лепу реч. А колико је то све једноставно! Живимо духовно, називамо се хришћанима, али у нашим домовима муж неће да упути лепу реч својој жени, нити жена своме мужу – реч која ће другоме дати крила, реч изговорену из дубине срца које воли!

Други важан услов за молитву подразумева да пред Богом стојимо са смиреним мислима и скрушеним срцем. Срце скрушено привлачи Бога. Пребивајући у молитви, Свети оци су себе сматрали најгрешнијим људима. Само са таквим ставом можемо да стојимо пред Богом.

Ако ти помисао каже: „Зашто се молиш, кад и после тога опет падаш у сагрешења? Поново се гневиш, чиниш друга грозна дела. Нећеш моћи да се молиш! Немој да се молиш!“ Никада не прихватајмо такве помисли. Другим речима, не треба да губимо нашу смелост пред Богом. Завапимо му, чак иако смо оптерећени и погружени у грех. Треба смирено да завапимо Богу, да га преклињемо. Када наш ум за време молитве лута тамо-овамо, када почнемо да се молимо и почнемо да сагледавамо сопствену нечистоту, када у себи осетимо дух противљења, када не верујемо, када уместо молитве похулимо – чак и у тим тренуцима не треба да губимо своју смелост пред Богом. Треба да наставимо да се молимо. Да останемо у молитви. Бог ће на крају победити. Не губимо мир, не тугујмо, већ пребивајмо у молитви. Шта год да се догоди, шта год да осећамо или не осећамо, без обзира да ли је ум сабран или није, без обзира на мноштво сагрешења – пребивајмо у молитви. То подразумева снагу онога ко жели да се моли. Шта год да се деси, са великим трпљењем се помолимо Богу. Бог ће нас тада посетити и осетићемо непроцењиве плодове молитве.

Поуке-ЖРУ