Данас се у нашем народу стављају некакви пагански обичаји, изнад оног што је наша Православна Црква одредила шта треба чинити за упокојене. Од мноштво ти непотребних, најчешћи су: трпеза пре или после саме сахране често личи као на каквим весељима(изобиља рaзног јела и пића), а да се при томе не води рачуна да ли треба посна или мрсна храна; купују се венци и букети цвећа, дарују се људи који присуствују сахрани (пешкирима, кошуљама…), а то нема никакв значај осим безпотребних трошкова; уместо свећа воштаница, приносе се парафинске; четрдесница се своди на некакво паганско приношења овна душног; на самом гробу се праве пирови, при чему се на гроб износе разна јела и пића…
Оно што је Богоугодно и што користи душама наших покојних јесте молитва, милостиња и добра дела. Молитва наша лична, а пре свега парастоси и помени и наважније је помињање на Светим Литургијама(проскомидија). Наша Црква је одредила посебне дане који су посвећени молитви за умрле, а то су задушнице и свака субота је дан који је посвећен мртвима. У наведене дане се излази на гробља или се у храмовима обављају парaстоси или помени. За парастос се приноси жито, вино, погача, мед и свеће воштанице.
‘’Ништа боље ни више ни не можемо да урадимо за умрле, осим да се помолимо за њих помињући их на Литургији. То им је увек потребно, нарочито у првих четрдесет дана кад душа умрлог тражи пут ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види окупљене ближње, не мирише цвеће, не чује Надгробне говоре. Али душа осећа молитве које се за њу узносе, захвална је на њима и блиска је духовно са онима који се моле.’’
Св.Јован Шангајски
facebook.com/crkvaklokot