Митрополит Иларион (Алфејев) – Исповест не сме бити „карта за причешћивање“

Колико често се треба причешћивати? Како се припремити за причест? Да ли су исповест и пост обавезан услов за примање Светих Дарова? Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље? Та важна питања за сваког православног верника испуњавају нашу литургијску праксу.

Правило тродневног поста пред причешће ни у каквим канонима и правилима Цркве једноставно не постоји. Постоји традиција, која се формирала при Синодалној епохи, када су се људи јако ретко причешћивали. Тада су постојали разни рокови поста: три дана, три недеље, на пример. Данас, за човека, који живи квалитетним црквеним животом, нарочито ако он пости постове које је Црква установила, (а њих, као што знате, у нашем календару, довољно много), нема потребе налагати оном који жели често да се причешћује, некакве додатне постове.

Са духовником такође је неопходно размотрити и питање о исповести пред причешће. У данашње време „постоје различите парадигме: постоји општа исповест, мада то, наравно није норма, исповест мора бити лична. Ипак, у савременим условима, питање о међусобним односима исповести и евхаристије није сасвим једноставно.

Многи схватају исповест као својеврсну „карту за причешће“. Као резултат тога, недељом ујутро може се у храму видети чудан натпис: “Они, који се не причешћују, стоје за време Литургије у централном делу храма, а они, који желе да се причесте, целу службу треба да простоје у бочном делу, где се врши исповест и у најбољем случају само у тренутку изношења Путира, ослобађају се таквог стајања у реду.“

Причешће које је тесно везано са исповедањем управо углавном је типично у руској и српској цркви док у другим Помесним Црквама таквих традиција нема. Например, у грчким црквама, људи се, као по правилу, причешћују без исповести, а исповест се претворила у ретку појаву.

Али исповест није важна само ради тога да би се човеку допустило причешће. Исповест је важна ради тога, да би човек спознао своје грехе, извео некакве анализе пред лицем Бога и пред лицем свештеника. Исповест, сама по себи показује на њега одређено преображавајуће дејство. Али исповест не сједињује човека са Христом, како се то дешава при Евхаристији „Тајном над Тајнама.“ Све Црквене Тајне међусобно су повезане, и не могу се „вештачки супротстављати“.

На пример, неки људи мисле, да је потребно једном годишње помазати се јелејем, чак иако нисте болесни, зато што се у Тајни јелеосвећења опраштају заборављени греси. А неки чак и сматрају да Тајна јелеосвећења „испуњава“ Тајну исповести! А то не постоји! Ако се човек исповедио од свег срца онда, чини ми се, њему се опраштају сви греси, и свештеник у разрешној молитви управо о томе и говори. У томе се састоји исцељујућа и спасоносна Тајна исповести. Али исповест, сама по себи, не може заменити Евхаристију, зато што Евхаристија као Тајна над Тајнама и средиште црквеног живота хришћанина, не замењује друге Тајне“.

Такође је значајно питање колико је душекорисно одређивати забрану причешћа, епитимијом. То је, наравно, могуће у случају, ако је свештеник уверен, да ће таква казна уродити плодом, и као коначан резултат, приближити човека Богу, а не да га удаљи. Данас се често дешава, да човек, услед такве забране, налази испред могућности да оде од Цркве.

grigorijepalama