Помодарска религиозност

У време нарушених и изопачених духовних вредности, када је појам греха изгубио своје стварно значење, када је употреба разума постала извор стреса, а заблуда постала утеха духа, позвани смо да речју и делом подигнемо погажене духовне принципе: Истину, доброту и правду. Но, сведоци смо супротног процеса лажне духовне реформације, у којој религија добија негативну улогу. Уместо да наш народ осведочи потребу за духовном реформом, религија добија функцију опијума који управо oглушује свест о потреби за реформом човековог срца и карактера. Новија социолошка истраживања показују да је већина људи почетком деведесетих година формално напустила комунистичку идеологију и постала религиозна. Али да је и даље задржала стару, ауторитарну, стаљинистичку свест, коју је имала за време комунизма. Она и сада тражи идоле, само не више у народним херојима, већ у хришћанским свецима. Улогу коју је раније у људској свести имао командант Сава, данас је само заменио Свети Сава. Дежурни кривци за проблеме у друштву, виђени раније у непријатељима револуције дисидентима, данас су само замењени са припадницима верских секти. Већини је и даље важније ко говори, а не шта је речено. И даље је важније питање коме припадаш, него какав имаш карактер. Људи и даље живе грешно, али не више под плаштом партијских интереса, већ под изговором религиозних и националних циљева. Да ли је таква псеудо реформација донела благослове нашем народу? Довољно је само отворити новине па видети повећање сваке врсте криминала. Духовно и морално стање нације горе је него у време комунизма и у време забране религије. То потврђује да данас религија има погрешну функцију - опијума за савест. Да ли неко покушава да угуши свест о проблему своје душе - опијајући се алкохолом, атмосфером диско клуба, или религиозним доживљајем - то је свеједно. Истинска религија треба човека да ослободи од оптерећености! А не да буде одговор на оптерећеност. Она треба да ослободи од фанатизма, а не да том фанатизму само промени форму. Да би то успела она мора да проповеда узвишене критеријуме. Божији закон, Десет заповести, који ће укорити грех и фанатизам човековог срца. Међутим популарност данашње религиозности је управо у томе што она духовно и морално не обавезује. Другим речима, она не захтева реформу побуда човековог срца. Није важно да ли су твоји мотиви себични, охоли, самоправедни, није важно да ли си телесан, осветољубив и свадљив, важно је да си ти за Православље! А из каквих мотива си за то, то није важно. Није важно да држиш Божје заповести које захтевају реформу срца, али зато држи обичаје и традицију, који морално не обавезују већ само умирују нечисту савест. Људски обичаји никада не могу укорити себичност, охолост и телесност људског срца, и зато су веома омиљени, они управо умирују савест човека пред његовим грешењем и помажу му да чини грех слободније и храбрије него да је атеиста. Без Божијег закона човек не може постати свестан самих грешних побуда - себичности, телесности, охолости - па се тако не може ни покајати за сам грех. Он се каје само за последице греха у својим непријатним осећањима - кривица, напетост, нервоза, брига; и својим лошим поступцима - грубост, безобзирност, непромишљеност, док сам грех и даље остаје у људском срцу. Разуман позив Светог Писма на доброту, нема шта да покрене у окамањеном и грехом окорелом људском срцу, зато се таквом налогу додају појмови као што су: традиција, преци, национална и верска припадност - и њима се провоцирају само праведни и фанатични мотиви људског срца: охолост, понос и идолопоклонство. Уместо да се човеково срце понизи признањем свог духовног сиромаштва,

Децембар 21, 2022 - 10:25

0 22

У време нарушених и изопачених духовних вредности, када је појам греха изгубио своје стварно значење, када је употреба разума постала извор стреса, а заблуда постала утеха духа, позвани смо да речју и делом подигнемо погажене духовне принципе: Истину, доброту и правду. Но, сведоци смо супротног процеса лажне духовне реформације, у којој религија добија негативну улогу. Уместо да наш народ осведочи потребу за духовном реформом, религија добија функцију опијума који управо oглушује свест о потреби за реформом човековог срца и карактера. Новија социолошка истраживања показују да је већина људи почетком деведесетих година формално напустила комунистичку идеологију и постала религиозна. Али да је и даље задржала стару, ауторитарну, стаљинистичку свест, коју је имала за време комунизма. Она и сада тражи идоле, само не више у народним херојима, већ у хришћанским свецима. Улогу коју је раније у људској свести имао командант Сава, данас је само заменио Свети Сава. Дежурни кривци за проблеме у друштву, виђени раније у непријатељима револуције дисидентима, данас су само замењени са припадницима верских секти. Већини је и даље важније ко говори, а не шта је речено. И даље је важније питање коме припадаш, него какав имаш карактер. Људи и даље живе грешно, али не више под плаштом партијских интереса, већ под изговором религиозних и националних циљева. Да ли је таква псеудо реформација донела благослове нашем народу? Довољно је само отворити новине па видети повећање сваке врсте криминала. Духовно и морално стање нације горе је него у време комунизма и у време забране религије. То потврђује да данас религија има погрешну функцију - опијума за савест. Да ли неко покушава да угуши свест о проблему своје душе - опијајући се алкохолом, атмосфером диско клуба, или религиозним доживљајем - то је свеједно. Истинска религија треба човека да ослободи од оптерећености! А не да буде одговор на оптерећеност. Она треба да ослободи од фанатизма, а не да том фанатизму само промени форму. Да би то успела она мора да проповеда узвишене критеријуме. Божији закон, Десет заповести, који ће укорити грех и фанатизам човековог срца. Међутим популарност данашње религиозности је управо у томе што она духовно и морално не обавезује. Другим речима, она не захтева реформу побуда човековог срца. Није важно да ли су твоји мотиви себични, охоли, самоправедни, није важно да ли си телесан, осветољубив и свадљив, важно је да си ти за Православље! А из каквих мотива си за то, то није важно. Није важно да држиш Божје заповести које захтевају реформу срца, али зато држи обичаје и традицију, који морално не обавезују већ само умирују нечисту савест. Људски обичаји никада не могу укорити себичност, охолост и телесност људског срца, и зато су веома омиљени, они управо умирују савест човека пред његовим грешењем и помажу му да чини грех слободније и храбрије него да је атеиста. Без Божијег закона човек не може постати свестан самих грешних побуда - себичности, телесности, охолости - па се тако не може ни покајати за сам грех. Он се каје само за последице греха у својим непријатним осећањима - кривица, напетост, нервоза, брига; и својим лошим поступцима - грубост, безобзирност, непромишљеност, док сам грех и даље остаје у људском срцу. Разуман позив Светог Писма на доброту, нема шта да покрене у окамањеном и грехом окорелом људском срцу, зато се таквом налогу додају појмови као што су: традиција, преци, национална и верска припадност - и њима се провоцирају само праведни и фанатични мотиви људског срца: охолост, понос и идолопоклонство. Уместо да се човеково срце понизи признањем свог духовног сиромаштва,

Прочитај више на Пријатељ Божји...