Слобода у љубави

Слобода је највећи дар Божији по коме се разумно словесно биће, човек, разликује од животиња, неразумних бића. Човек је икона Божија, што значи да је као и Бог једино слободно, разумно, емотивно и креативно биће, створено по лику и подобију свог Творца, Бога, који је превасходно заједница три личности: Оца, Сина и Светога Духа. Човек је биће заједнице, биће које се остварује у заједници и стиче свој личносни идентитет по коме и јесте као сам Бог. Слобода, дакле, није само пука реч него онтолошко својство човека, јер је Бог на првом месту слободно биће које се слободно остварује у заједници, у љубави. Дакле, слобода је „особина”, датост, која нама омогућава да будемо као Света Тројица, као Бог, јер без слободе нема љубави и обрнуто, нема односа, нема учествовања и остваривања и нема иконичности по Богу. Бог је пре свега слободно биће; све три личности у Богу су апсолутно слободне и живе у савршеној љубави слободе и креативности и слободно стварају, односно Бог слободно ствара човека и свет из чисте љубави. Слобода као датост и нужност иконичности је била и извор пада првог човека, односно злоупотреба те слободе, погрешно схватање слободе. Први човек је пао због погрешног разумевања, односно неразумевања, појма слободе. И дан данас многи људи сматрају да су Божије заповести, Христове заповести, ограничавајуће по човека и да моралне заповести заправо ограничавају биће и личност човекову стављајући је у стеге. Погрешно поимање слободе, понекад потпомогнуто и неразумевањем самих оних који су призвани да науче људе жељне знања љубави о слободи, била је покретачка снага разних философских праваца у историји и разних „слободарских