Столица за Господа

Једна девојка је замолила свештеника да дође и помоли се за здравље њеног болесног оца који је био на постељи. Ушавши у собу, свештеник је приметио столицу поред кревета и помислио да су је спремили за његов долазак. Очекивали сте ме? – упита свештеник. Не, а ко сте ви?! – одговори болесни човек. Ја сам свештеник. Ваша кћерка ме замолила да се помолим за ваше здравље. Када сам видео празну столицу поред кревета претпоставио сам да сте знали за моју посету. Ах, да, столица… – рече болесник и настави тихим гласом: – Никоме нисам причао о томе… Сав живот сам ишао у цркву и тамо сам увек слушао како треба непрестано да се молимо, да молитва човеку даје пуно и да греје његово срце. Но, све молитве су ми улазиле на једно уво а излазиле на друго. Нисам могао да их запамтим, можда и због тога што ме нису дотицале. А потом сам престао да се молим. И тек пре неколико година један добар другар рече ми да је молитва просто разговор са Богом. Посаветовао ме да седнем на једну столицу, а на другој да замислим Исуса Христа који седи. Јер Он је рекао: „Ја сам са вама до свршетка свијета.“ – „А онда Му испричај све што те мучи и пажљиво слушај као што мене сада слушаш,“ – рече ми. Испробао сам и толико ми се то допало, да сам свакодневно по два сата почео тако чинити. Но, трудио сам се да то не види моја кћерка која би могла помислити да сам полудео... Свештеник се обрадова за болесника и посаветова га да не престаје да води такве разговоре са Богом, затим се помоли за њега, благослови га и оде. Кроз неколико дана после тог догађаја кћерка је поново дошла и казала да јој је отац умро. Свештеник је упитао: Како се упокојио? Око два сата поподне отац ме позвао ближе кревету, – одговорила је дјевојка. – Рекао ми је да ме веома воли и пољубио ме. Отишла сам у продавницу, а када сам се вратила више није дисао. Но, нешто у његовој смрти ми се чини чудно. Изгледа да је последњих секунди скупио сву снагу, одмакао се од јастука, пришао столици која је била поред његовог кревета и на њу положио главу... Управо тако сам га пронашла. Шта мислите, шта би то могло да значи?! Дај Боже свакоме такву кончину, – одговорио је свештеник, бришући сузе. – Столица није била празна. Са руског: Парохија Кравичка

Јуни 16, 2024 - 22:55
 0  10
Столица за Господа
Једна девојка је замолила свештеника да дође и помоли се за здравље њеног болесног оца који је био на постељи. Ушавши у собу, свештеник је приметио столицу поред кревета и помислио да су је спремили за његов долазак. Очекивали сте ме? – упита свештеник. Не, а ко сте ви?! – одговори болесни човек. Ја сам свештеник. Ваша кћерка ме замолила да се помолим за ваше здравље. Када сам видео празну столицу поред кревета претпоставио сам да сте знали за моју посету. Ах, да, столица… – рече болесник и настави тихим гласом: – Никоме нисам причао о томе… Сав живот сам ишао у цркву и тамо сам увек слушао како треба непрестано да се молимо, да молитва човеку даје пуно и да греје његово срце. Но, све молитве су ми улазиле на једно уво а излазиле на друго. Нисам могао да их запамтим, можда и због тога што ме нису дотицале. А потом сам престао да се молим. И тек пре неколико година један добар другар рече ми да је молитва просто разговор са Богом. Посаветовао ме да седнем на једну столицу, а на другој да замислим Исуса Христа који седи. Јер Он је рекао: „Ја сам са вама до свршетка свијета.“ – „А онда Му испричај све што те мучи и пажљиво слушај као што мене сада слушаш,“ – рече ми. Испробао сам и толико ми се то допало, да сам свакодневно по два сата почео тако чинити. Но, трудио сам се да то не види моја кћерка која би могла помислити да сам полудео... Свештеник се обрадова за болесника и посаветова га да не престаје да води такве разговоре са Богом, затим се помоли за њега, благослови га и оде. Кроз неколико дана после тог догађаја кћерка је поново дошла и казала да јој је отац умро. Свештеник је упитао: Како се упокојио? Око два сата поподне отац ме позвао ближе кревету, – одговорила је дјевојка. – Рекао ми је да ме веома воли и пољубио ме. Отишла сам у продавницу, а када сам се вратила више није дисао. Но, нешто у његовој смрти ми се чини чудно. Изгледа да је последњих секунди скупио сву снагу, одмакао се од јастука, пришао столици која је била поред његовог кревета и на њу положио главу... Управо тако сам га пронашла. Шта мислите, шта би то могло да значи?! Дај Боже свакоме такву кончину, – одговорио је свештеник, бришући сузе. – Столица није била празна. Са руског: Парохија Кравичка

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!