Тајна моштију Светог Николе – истина о којој се ћутало вековима

Иако се хришћански свет поделио Великом шизмом 1054. године, вест да турска војска, у свом незаустављивом походу ка Константинопољу, осваја једно за другим света места, није оставила равнодушним ни људе Западне Европе. Пре него што је Запад и послао војну помоћ Византији у борби против неверника, папа Урбан II је покушао да спасе једну од најсветијих реликвија од сигурног уништења. Мало је места на свету где људи нису чули за Светог Николу Чудотворца. Међутим, морнари га посебно поштују. Житије светитеља описује догађај током његовог ходочашћа у Палестину, када је као путник на броду, силом своје молитве укротио жестоку олују и својом препознатљивом љубављу васкрсао младог морнара који је нехотице пао са јарбола. Због тога поморци традиционално Светог Николу сматрају својим небеским покровитељем. Чак и мошти овог великог светитеља почивају у древном лучком граду Италије – Барију. Бари је настао још у 3. веку пре нове ере, а већ под Римљанима био је главна лука на италијанској обали. Иако су грожђе и маслињаци овде расли од памтивека, живот Барија је био нераскидиво везан, пре свега, за море. Није се радило само о риболову и трговини. Као и свака лука, Бари је своју слободу и земаљско благостање морао да брани оружјем у руци. Увек је било много оних који су желели да освоје овај град, тако повољно смештен на обали Јадранског мора. У 9. веку, Арапи су заузели Бари на 20 година, чак је постао и престоница Емирата. Али граду је био потребан моћан небески заштитник, неко ко би, пре свега, штитио морнаре и чувао залив морске луке. Од давнина, у целом хришћанском свету, Свети Николај Чудотворац је поштован као заштитник морепловаца, чије су мошти тада почивале у граду Мири Ликијској. Становници Барија су сањали да виде његове мошти у свом граду. Био им је неопходан заштитник на мору. Међутим, поседовање моштију Светог Николе био је негован сан не само Баријеваца, већ и њихових вечитих ривала на мору – Млечана, Ђеновљана и становника Амалфија. Како су мошти Светог Николе доспеле у Бари? И зашто се у гробу налази само део моштију? Подаци о томе дошли су до нас из два главна историјска документа: Никифорових летописа и архиђакона Јована. Поход Баријеваца по свете мошти Године 1087. велики, натоварени трговачки брод напустио је луку Бари и упутио се ка Антиохији. У складишту брода, поред робе, било је и доста оружја. На путу је брод ушао у Ликију, а морнари су се под маском трговаца бавили извиђањем терена. У тим турбулентним временима, Јерусалим је већ био у рукама муслимана, а разни војни одреди нападали су градове и пустошили читаве крајеве Византијског царства. Чим су се трговци нашли на улицама Ликије, постало је јасно да ће њихов план бити тешко спровести. Град су преплавили Турци, који су управо сахрањивали свог команданта. Стога су баријски трговци морали да се врате на брод без ичега и отплове у Антиохију. Али ту нису дуго трговали, јер су се плашили да ће, чим турски одред напусти Миру, град највероватније неко време бити празан и да би могао постати лак плен Млечанима и Ђеновљанима. Стога су трговци журили, а ветар им је ишао наруку. Врло брзо су се опет нашли у луци Мира Ликијска. Заиста, након што су по други пут изашли на обалу, морнари из Барија затекли су град практично пуст. Турци су га напустили, а локално становништво склонило се у планине. У храму, где су се чувале мошти Светог Николе, било је само неколико монаха. Тешко нам је сада да замислимо како је све ово било у 11. веку. У наше време су мошти поштованих светаца на видном месту, док су тада често биле сигурно скривене. Дакле, пронаћи храм посвећен неком светитељу уопште није значило пронаћи његове мошти. Морнари су имали мало времена, јер се локално мушко становништво опрезно враћало у град. Зграбили су неколико монаха који су били у храму, везали их и почели да их испитују. Можда је неко од напаћене браће указао на место где се налазе мошти Светог Николе. Али познато је и да је један од нападача, по имену Матео, био домишљат када је угледао прелеп мозаик на поду на једном месту храма. Почео је да ломи ово место пајсером, а под је брзо попустио. Испод њега је био празан простор, где је разбојник пао, право у гроб, богато испуњен миром које је текло из моштију. Плачући од радости, он даде знак својим сапутницима, и они при светлости неколико бакљи почеше грозничаво стављати мошти у за то унапред припремљену малу дрвену кутију. Повратак у Бари и чудеса Светог Николе Зграбивши свете мошти угодника Божијег, његову икону и све што им је дошло под руку, морнари су се журно упутили ка порти. Ту се њихов одред сусрео са варошанима који су већ почели да беже. Ипак, предност је била на страни пирата. Стога су осиромашени становници Мире Ликијске могли само, како је то обичај на Истоку, тужно да узвикну и да дигну руке ка небу. У исто време, и барски разбојници су били хришћани, и имали су срца. Вратили су чудотворну икону хришћанској заједници Мире Ликијске. После тога, мирне савести, журно утоваривши мошти на брод, разбојнички трговци отпловише кући. У Барију су дочекани као хероји. И овај дан, 22. мај по новом календару, уписан је као „Пренос моштију светог Николаја Чудотворца из Мире Ликијске у Бари“. Мошти Светог Николе су постављене у саборни храм, већина их је одмах сакривена испод огромне плоче. И одмах су се почела збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу увече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: „Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи.“ О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Млечани и потрага за делом моштију Само 8 година након описаних догађаја, 1095. године, папа Урбан II благосиља почетак Првог крсташког рата. И Млечани су одлучили да у томе учествују. Али они не би били Млечани да истовремено не покушају да остваре своје циљеве. Млетачки патријарх Падорадо је у опроштајним речима изразио наду да ће витезови не само помоћи у ослобађању Гроба Светога, већ и донети велике реликвије у Венецију, и по могућности не само из Јерусалима, већ и из Ликије. Пошто мошти заштитника морнара - Светог Николе морају бити у Венецији. Чињеница је да су Млечани, не без разлога, веровали да нису све мошти Светог Николе пренете у Бари. Постојала је стара легенда. Византијски цар Василије I Македонац је већ у 9. веку намеравао да део моштију Светог Николе из Ликије пренесе у Цариград. За то је део моштију одвојен и стављен у кивот за транспорт. Међутим, то се није догодило. Од претходног дана цару се јавио сам Свети Николај и забранио му да буде премештен из Ликије. Цар се није усуђивао да прекрши наредбу светитеља поштованог од њега. Али предање је тврдило да је припремљени део моштију Светог Николе био безбедно сакривен на другом месту у храму. [caption id=