Тамјан – бедем за демонске насртаје

Никад се, ваљда, као ових дана, није оволико говорило о пандемији нити је неки вирус помињан колико се помиње корона. Захваљујући медијима и друштвеним мрежама, сваки дан слушамо разна и опречна мишљења о његовом дејству, о проценту смртности заражених особа, као и о разним лијековима и терапијама. Појавили су се и они који тврде да тамјан одгони сваки вирус, да све лијечи. У овом кратком осврту није ми намјера да улазим у анализу о томе да ли тамјан сам по себи заиста утиче на тјелесно здравље, као ни да ли он има својства која нас могу заштитити од корона или ма којег другог вируса, али ћу, ипак, укратко изнијети шта медицина sensu stricto каже о тамјану. У неким научним радовима из области медицине наводи се да тамјан (Босвеллиа) сузбија микробе – дакле, бактерије и гљивице - а никако вирусе. Исти извори наводе да тамјан има своје антимикробно дејство приликом великих концентрација и у облику есенцијалних уља. С друге стране, за неке врсте мирисног тамјана, који се мијеша са разним етеричним уљима, а какав се, на жалост, производи и продаје и у већини наших манастира и цркава, научници наводе да такви имају канцерогено дејство. Ово треба имати у виду и приносити само чист природни тамјан на дар Господу. У препорукама Свјетске здравствене организације (WHO), тамјан се нигдје не спомиње као средство које би штитило од вируса, већ предлажу већу посвећеност личној хигијени, као и избјегавање контакта са зараженим особама. Ваља напоменути, да хришћани, нису једини који приносе тамјан као миомирисни кàд. Напротив, он је широко распрострањен у већини религија на Истоку, нарочито у будистичкој религији, чије паљење представља незаобилазни дио молитвеног ритуала. Будисти сматрају да тамјан у виду мирисних штапица чисти простор у коме се моле, те ствара погодан амбијент за медитацију и дјелује опуштајуће на ум. У неким покрајинама Кине, мирисни штапици се користе као помоћно средство (експериментално) за стерилизацију болничких просторија управо због свог (како се вјерује) антисептичког дјеловања. Међутим, као што рекох, није ми намјера - нити сам компетентан - да расуђујем о мирису тамјана и његовом утицају на физичко здравље. Намјера ми је да нешто више кажем о тамјану као Жртви Паљеници и кадилу које се као “мирис миомира духовног” приноси Господу на дар. Жртва, као принос и дар Господу, позната је од најранијих времена. У Првој књизи Мојсијевој (4. глава), читамо да су синови Адамови, Каин и Авељ, приносили жртве Господу. Књига Постања нам на том мјесту говори о томе како Господ није примио жртву Каинову, а Авељову јесте. Дакле, принос у виду жртве постоји истовремено са стварањем човјека, те као такав представља незаобилазни моменат (свих) религија. Први конкретан помен приношења тамјана на Жртвеник налазимо у 2. Књизи Мојсијевој, када Господ заповједа Мојсију да направи за Скинију завјета посебан Жртвеник на коме ће Арон свако јутро и вече кадити мирисним кàдом Ковчег завјета. У Књизи пророка Малахије (1:11), читамо да ће се у Месијанска времена приносити Богу чиста жртва, дар и кадило. На самој вододјелници Старог и новог Завјета, пророку Захарији, се јавља архангел Гаврило баш у вријеме (моменту, дакле у конкретном обављању прецизно одређене религијске радње прописане Законом) кађења и јавља му радосну вијест о рођењу сина Јована, који ће бити Претеча и Крститељ Месије. Мудраци са Истока који су, вођени Звијездом, дошли да се поклоне Богомладенцу Христу, предали су Му у јаслама витлејемским, поред осталих дарова и тамјан, чиме су посвједочили да Рођени од Пресвете Дјеве није обичан човјек, већ Бог који је постао човјек и Првосвештеник. Јеванђелист Јован Богослов видио је у Откровењу, у Небеском Храму, ангела који је држао златну кадионицу. Међутим, без обзира на све ово, у првим вијековима хришћани су се устручавали приносити жртве у виду кађења, из простог разлога што се оно употребљавало у другим религијама, а нарочито код многобожаца. Наиме, за вријеме гоњења Цркве, хришћани су често били приморавани да приносе тамјан идолима, а што се доживљавало као директно одрицање од Христа. Тек касније, када је Црква добила слободу Миланским едиктом у вријеме Цара Константина 313. године, ово устручавање је престало. Дакле, тек у четвртом вијеку, налазимо да је кађење ушло у ширу црквену употребу. Кађење Жртвеника у старозавјетној Скинији, као и у Цркви Христовој, везано је прије и изнад свега за молитву, неодвојиво је од молитве. Дакле, кађење је увијек претходило (било помоћно средство, да се тако изразимо) молитви и никада се није приносило само зарад мириса (само по себи) које тамјан шири. Кадионица, као и жар у њој, симболизију нашу жарку љубав према вјери и топлоту наше хришћанске душе. Мирис тамјана прије свега симболизује Светога Духа и невидљиво присуство благодати Божије. Он означава и чисти завјет (савез) добрих дјела, из којих истиче миомирис, како вели Апостол, јер смо ми „Христов миомир Богу.” Као што се дим тамјана подиже навише, тако се и наша искрена молитва, која долази из чистог срца и врши се са љубављу и смирењем, уздиже ка Богу. Свети апостол Павле каже: ”Угледајте се, дакле, на Бога као дјеца вољена. И живите у љубави као што је Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис.” (Еф.5, 1-2). Из ових ријечи Светог Апостола, може се закључити да је старозавјетно кађење, у ствари, било праобраз великог искупитељског и крстоваскрсног подвига Спаситеља свијета, Господа Исуса Христа. Дакле, превасходно праобраз (символички) месијанског дјеловања. Према тумачењу светих отаца, тамјан символише молитве људи које се приносе Богу, што нам потврђују и ријечи свештеника, које он изговара приликом благосиљања кадионице: “Кадило приносим ти, Христе Боже, на мирис миомира духовнога, примивши га у Наднебески и Мислени твој Жртвеник, ниспошљи нам благодат Пресветога Духа”. Дакле, кађење је саставни дио сваког молитвеног сабрања, приликом којег свештеник (редом, по Чиновнику) кади Часни Престо, иконостас и присутни народ. У нашим домовима кађење обавља домаћин, кадећи прво иконе, а затим и све присутне. Свети Серафим Саровски каже: “Сваки дан провјетравај своју кућу, и сваки дан је кади и пали кандило у њој”. Из простог разлога што дом који је освештан, а у коме породица живи у љубави, хришћанским врлинама и смирењу, који се свакодневно кади тамјаном у име Господње, неразрушиви је бедем за све демонске насртаје и сигурно породично пристаниште. Кађење и употреба тамјана је само спољашњи догађај и пратња онога што се у нашим душама збива. Радња која на првом мјесту освештава наше унутрашње молитвено стање, а никако обред који је сам по себи довољан, нити су га хришћани икада тако доживљавали и приносили ради (само) тјелесног здравља. Хришћани су одувјек имали потребу да сва њихова чула, која им је Бог дао, учествују у прослављању Бога, па тиме и чуло мириса, преко којег осјећамо мирис тамјана. Управо из тог разлога, тамјан и кађење уопште, имају духовни смисао, а не медицински (чисто физички), односно тамјан као кàд није ништа друго него жртва Богу, али жртва срца човјековог (скрушеног) чијег је символ мирис и кàд. протојереј-ставрофор Душан Гњатић