Васпитање и ментално здравље

Сваки родитељ жели свом детету најбоље. Али сваки родитељ има свој поглед на свет, вредносни систем, искуства из детињства, а самим тим и уверења о васпитању детета, као и идеју шта је најбоље за његово дете. Иако је сваки случај посебан, могуће је разликовати неколико типичних начина васпитања, то јест васпитних стилова.

Начин васпитања обликује личност детета, а самим тим утиче и на његов одрасли начин живота, као и на будуће ментално здравље, тип личности и склоност к одређеним емотивним поремећајима.

Родитељска љубав према деци је неопходан састојак сваког васпитања, али никако није довољан. Родитељи који воле своју децу свесно или несвесно заступају неке васпитне стилове (размажујући, презаштитнички и пресоцијализујући) који стварају ризике по будуће ментално здравље те деце. Изоставили смо оне васпитне стилове родитеља чија је љубав према деци под сумњом (занемарујући и малтретирајући).

Немоћни родитељи – егоцентрична деца

Родитељи који размажују своју децу засипају их порукама и доказима љубави, али нису у стању да их дисциплинују. Они спадају у „немоћне родитеље” који уместо да предводе децу, бивају вођени од стране деце. Када одрасту, њихову децу одликује грандиозно позитивна, нереална представа о самима себи, коју нису у стању да потврде својим стварним постигнућима. Она су навикла да увек буде по њиховом, тако да не разумеју конфликте, што им ствара проблеме у приватном и пословном животу. Ове личности су често импулсивне и агресивне, склоне различитим облицима насиља којим покушавају да друге натерају да се понашају на начин који сматрају исправним. Често су несамостални, везани за родитеље од којих зависе, с недостатком самодисциплине која им је потребна за успех и доказивање својих талената и способности. Њихове личности често имају нарцисоидне црте, што значи да су егоцентрични, без довољно развијеног осећања за друге. Показују склоност к узимању дрога и алкохола.

Презаштитнички васпитни стил је особина превише забринутих родитеља који су опседнути тиме да деци сачувају здравље и живот. Непрестано им поручују да је овај свет веома опасно место, а да је дете неспособно, неискусно, наивно, рањиво итд. Последично не дозвољавају деци да развију своје способности и постану одговорни за саме себе. Они им забрањују да се емотивно одвоје од родитеља и да самостално закораче у свет. Требало би да препусте детету да нешто уради и тиме потврди своје способности, али они обављају разне задатке уместо њега.

Њихова одрасла деца верују да су неспособна, а суочена с опасним светом пред њима. Зато осећају страх пред животом (анксиозност), и веома често постају депресивна. Због уверења да су неспособни за самостално функционисање, улазе у везе с доминантним личностима с којима остварују подређене зависничке односе.

Кад дете мора да „заради” љубав

Децу треба социјализовати, али постоји граница између оптималне и претеране социјализације. Пресоцијализујући стил је карактеристика родитеља који деци нуде дисциплину, али не и љубав коју пажљиво крију од њих. Они сматрају да дете треба да заради љубав тако што ће бити најбоље, стално се трудити, угађати другим људима, бити перфектно у сваком погледу. То су они родитељи који мисле да ако похвале своје успешно дете, оно ће престати да се труди, тако да их не похвале ни када остваре успех. Како ови родитељи поручују детету да га прихватају само ако испуњава њихова очекивања, исти такав став усвајају њихова деца као став према себи.

Као одрасла она су стално продуктивна, непрестано доказујући себи и другима да вреде. Разлог за то је њихова лоша слика о себи, тако да и када су успешни, имају доживљај да то нису заслужили, да су нека врста преваранта или имитатора успешне особе.

Због престрогог, непријатељског става према себи склони су разним неуротским поремећајима, анксиозности, депресији, самодеструкцији и суицидности. Када доминира претерана савесност имају склоност опсесивно-компулзивним поремећајима и истоименом типу личности.

У васпитању, дакле, ни љубав ни добре намере родитеља саме по себи нису довољне. Пут к ментално здравој личности је васпитање које садржи и показивање љубави, али и дисциплиновање детета, како би оно постало функционална одрасла особа.

Зоран Миливојевић

politika