Људско понашање

Наше понашање се увек контролише и, ако се тако може рећи, – програмирано је нашoм нарави. Хришћанин треба да живи животом захвалности. Захвалности у првом реду Господу, потом захвалан своме брату, своме ближњем. Апсолутна супротност захвалности је себичност. Љубав према себи, опседнутост самим собом, свесност присуства других људи само онолико колико имају везе са њим. И усмереност на себе је увек гордост. Тако да човек који је горд – није захвалан. Човек који је горд – не воли. Он мисли да воли, али он има занимње или жељу за другом особом само у односу на то што му та особа може дати. Или што он може узети од те друге особе. Тако да је то увек фокусирање на себе. Хришћанство је нешто сасвим супротно.

Хришћанство је увек усмереност на Бога и друге. Када некоме представљаш истинску хришћанску поруку, осим ако они нису свесни колико сами себе уништавају, они су увек шокирани том поруком. „Како то мислите треба волети све?! Како волети оне људе који за тебе ништа не чине? Како се могу волети они који те мрзе? Како то мислите да не треба да се браним, да ли сте полудели, па, неко ће ме убити!?! Зашто би требало да дајем (новац) оним лењим пропалицама које не раде? Зашто би требало да марим за оне који ништа не раде?”

Е, Хришћанство је потпуно супротно од таквог начина размишљања. То је апсолутно супротно стање духа и правац размишљања од стања и логике палог човека. Човек који живи у стању греха, сусрет са Богом, све што има везе са Богом, призив Христов и Хришћанство сматра безумљем. „То ме спречава да живим свој живот (онако како ја желим)”. То нема никаквог смисла у овом свету и зато ми и кажемо: „Па, коме то уопште треба?“ „Ја живим у складу са светом јер то је стварност.“ Материјални свет и Божија творевина су савршено стварни, али је човеково постојање и схватање овог света уништено и унакажено грехом.

Једно од осећања које на овоме свету чини живот, у заједници или у самоћи, је гнев. А, гнев долази због гордости. Гнев долази због љубави према себи. Гнев је чедо себичности. Човек који воли себе се лако раздражује. Нервира га све што му није по вољи. Човек који воли себе је пун славољубља. Неке од његових омиљених реченица су: „А, где сам ту ја?“, „Који је мој део?“, „Видите шта ја могу да урадим?“, „Ви мене не не одајете признање!“, „Зашто он добија, а ја не?“. Завист. Ми волимо похвале. Испразне, потпуно бесмислене похвале које ништа не значе, али их горди човек воли. И још горди човек мрзи када га критикују. Ако си горд, и најмања замерка која ти није по вољи те разјари, заузимаш одбрамбени став, постајеш свадљив. Ако си горд и ако ти неко нешто каже и то ти се учини као осуда или критика, твоја уста почињу да се бране, да се само-оправдавају и прелазе у против-напад против ближњег.

Шта нам је чинити са овим нередом? Како то да променимо? Очито је да ћете рећи: „Ми смо ово већ и раније чули“, али ЉУБАВ је једини начин да ово победимо. Али, пошто ми не знамо ништа о љубави јако је тешко променити се, јер ми мислимо да је љубав нешто о нама. А, никада није о нама, већ је увек о другоме. Али ми проведемо цео живот усредсређени на себе. Наша највећа мантра је: „А, где сам ту ја?“ А, када смо сами себи у фокусу – љубав је немогућа. Такође је тада и несхватљива. Ми не можемо да је схватимо. „Како да будем срећан? Како мој живот да буде диван ако ја мислим о теби, а не мислим о себи?“ То је наш став. То је наш однос према свему.

Када ми слушамо да је Господ тако заволео свет да је дао Сина Свог – ми то не разумемо. Његов Син је дао живот за нас зато што нас је волео. А ми кажемо: „Колико хоћеш?“ Ја ти не дајем део себе већ је новац оно што ти дајем. Нема ничег изопаченијег од човека који воли само себе. Зато што ми не треба да волимо себе, већ да волимо ближње. То је као када имате нешто што је направљено за једну сврху, а користи се за неку другу сврху за коју није намењено. И када ти то видиш – то је апсурдно.

Ми користимо ово тело, не за оно за шта га је Бог створио и не за оно за шта је ово тело замишљено, већ га користимо у погрешне сврхе. Ми мислимо да је тело створено за задовољства. Зато се трудимо да угађамо том телу колико год је то могуће. И то постаје апсурд. Изгледамо као Мерцедес на гробљу пун цвећа или још горе од тога – као Мерцедес са мртвацем за воланом.

Ако ствари не користимо за сврху која им је Богом намењена, ми их чинимо одвратним. И већина нас то и јесте. Зато што смо изопачили циљ свог постојања. Тако да је почетак слободе од гнева и почетак ослобађања од гордости љубав према другима.

Гнев можемо обуздати ако обуздамо своја уста.

У тренутку када смо узбуђени и када наше усне почну да блебећу и свакакво ђубре почне да куља из нас. Ми имамо потпуно неумесну љубав према себи и ако нас било ко у том трену дирне – избија пламен и дешава се експлозија.

Многи од нас непрестано живе у потрази за насладом и задовољствима. Ујутру се будимо и већ смо свађалачки настројени, већ смо раздражљиви, зато што не угађамо себи, и нисмо себе учинили срећнима. Ми видимо Христа у свом ближњем и не желимо ништа са њим да имамо, јер ми волимо себе, а не Њега. Сусрећемо људе са киселим изразом лица, поздрављамо их са нервозом или их пак уопште и не поздрављамо, зато што смо горди и зато што волимо само себе.

Они међу нама који се лако гневе су такви зато што ми дубоко у себи имамо велику мржњу према другима. Ми смо љубоморни. Ми понекад покушавамо да повредимо ближење исто као што су повредили нас и испуњени смо тим горчином због онога што смо мислили да је требало да имамо, а никада нисмо имали.

Када се светлост појављује – тама одлази. Када се љубав појављује – гнев одлази, љубомора одлази. Гордост нестаје.

Тако да је потребно да препознамо захвалност као облик љубави и када се налазимо у стању захвалности према ближњима, ми смо захвални јер смо, у ствари, захвални Богу за живот и за Његову Љубав и за нашу способност да му узвратимо Љубављу. Ми смо захвални што смо људи.

manastirpodmaine