Зашто треба изабрати Веронауку?

Све је више непослушне деце.Све је више хиперактивне деце. Да их, можда, нисмо ,,нахранили“ њиховим правима па су се сад осилила? Да нам ,,право детета“ није нека лоша замена за љубав према детету? Дете, ,,угојено“ од свих тих силних права, не може ништа друго до да буде бесно, да тражи нове и боље играчке и да, на крају, не буде задовољно ниједном. Најгоре, на крају се осећа беспомоћним, отуђеним, изгубљеним... Зашто је то тако?

Ако детету од малих ногу пољуљамо онај наjчвршћи ослонац, а то је родитељски ауторитет, а касније у току школовања учитељски ауторитет, неминовно је да то на дугорочне стазе доводи до две крајности: једна је да дете касније постаје несигурно, јер је научено да не треба никоме веровати пошто ауторитети могу да погреше, а друга крајност је да ће одрасти у једну егоцентричну особу, јер је научено да од малих ногу има своја права и да се овај свет мора прилагођавати њему а не оно свету, ускраћено за сваку врсту емпатије...

Наравно, неоспорно је да дете има своја права и да треба најстроже санкционисати свакога ко их угрожава. Међутим, оно што је спорно јесте оптерећивати децу некаквим правима до најситнијих детаља која дете није у стању да разуме, а као свако дете, позиваће се на њих како би дошло до неких својих детињих циљева - процењиваће тон којим им се обраћате, начин на који га гледате, степен ваше изнервираности да ли је у складу са њиховим правима, ваше казне типа да оде у собу и размисли о својим поступцима, да ли се то крши са неком конвенцијом о дечјим правима и слично... Да ли може било које дете да то реално сагледа?! Да ли ми правима убијамо љубав између деце и ауторитета?! Најбитније  је да ли то иде у корист детета?!

Овај свет је сит права. Овом свету недостаје љубав. Свака љубав у којој не постоји хијерахрија, у којој нема ауторитета, у којој се кријемо иза неке равноправности, заправо је крајње душепогубна обмана. Наравно да мора да постоји међусобно уважавање и разумевање, али треба да се зна ко је родитељ а ко је дете, као што и у друштвеној хијерархији нисмо сви исти - свако има своју улогу у друштву и налази се на одређеној друштвеној лествици. Замислите да смо сви на истој лествици?! Замислите сто са једном ногом!

Када се говори о предмету Веронаука, у самом старту многи родитељи су у заблуди да је то предмет који је тежак деци за разумевање и да је боље да касније, кад одрасту, сами одлуче да ли ће улазити у дубине своје вере. Колико је погубна ова мисао, и то све због лоше информисаности и погрешног тумачења! То би било исто као кад бисте рекли ,,јешће кад буде знало да каже шта жели да једе“. Погубно је, јер је мала вероватноћа, нарочито ако је претходних година храњено мишљу о својим правима, да ће се то дете окренути учењу о вери која у својој основи учи о љубави као пожртвовању за другога, као спремност и да волиш друге као самог себе, да будеш благ, кротак, незлобив и да се стално бориш против свога ,,ја“.

Размислите само у каквом свету живимо - искушења су огромна и за нас одрасле људе, да не говоримо за децу. Деца су окружена замкама модерног света које се манифестују у виду дрога, секти, тровањима појединих медија. Свуда се нуди инстант живот, инстант слава, неки родитељи сматрају да је њихово дете вишеструко талентовано, па форсирају разне слободне активности само да друштво препозна њихово дете као врсног спортисту, певача, политичара, да буде успешан, јер кад је успешан, не треба му душа - слава све покрива! Уместо да исто толико жеље, воље и трудa да улажу у то да дете постане добар човек.

Кад говоримо о Веронауци, неки родитељи наводе неке аргументе против, па хајде да разумно сагледамо да ли су ти аргументи оправдани.

-Нема довољно стучног кадра да предаје Веронауку.- Нетачно. Много више нестручно заступљеног кадра је у настави математике и страних језика, па опет узимају се људи који имају неке основе да би могли пренети деци знање из тих предмета. Епархија којој ја припадам, Шабачка епархија, има све вероучитеље који су стручни.

-Часови Веронауке су сувопарни и деци је тешко да разумеју ту тематику.- Нетачно. Сваки школски предмет може да буде сувопаран или занимљив - наравно да то зависи и од предавача. Само треба бити реалан. Да ли смо покушали да сазнамо шта се ради на Веронауци? Не говорим о томе да питамо децу за мишљење, које, наравно, треба уважити. Многи родитељи не знају, а морам признати да смо ту криви и ми просветни радници што то не промовишемо довољно, да  имају право да присуствују угледним часовима било ког предмета. То се постиже у договору са предметним наставником. Ево, једна идеја око изборних предмета. Хајде да не нагађамо и да доносимо закључке на основу тога шта смо чули или шта се прича -то је неозбиљно, а сваком родитељу је стало да дете добије најбоље могуће образовање. Претпоставимо да сте неодлучни. Први корак би био да одете код одељенског старешине и да договорите присуство неком од тих часова са предметним наставником тог изборног предмета. Знам, сад ће многи рећи да имају ове или оне обавезе или слично, али је у питању 45 минута вашег времена да направите исправну одлуку у корист вашег детета?!

Уколико немате времена за то, поделићу са вама моје искуство. Волим свој посао и волим да сарађујем с колегама. Изнад свега волим децу и желим да их првенствено научим како да дођу до трајних знања на што ефикаснији начин. Интегративна настава је савршен пример за то, јер једну заједничку тему обрађујемо на више различитих предмета, и онда се то лакше памти, брже усваја и остаје трајно у сећању. Иако сам професор енглеског језика, такав вид наставе на првом месту подржала је Српска православна црква, где је Информативна служба Патријаршије са одушевљењем објављивала наше часове у рубрици Веронаука као часове примера добре праксе. Навешћу вам линкове које можете погледати. На часовима Веронауке код нас често се интегришу предмети, учимо верске појмове кроз енигматику-укрштене речи, осмосмерке, асоцијације, мини квизове, имамо радионичарску наставу, тематску наставу и ваннаставне активности, једном речју, уживамо, а при том много тога научимо. И не говорим само о великим празницима Васкрсу и Божићу, ми буквално интегришемо кроз било коју тему која може бити основ интеграције. Погледајте на следећим линковима неке од наших часова:

http://www.spc.rs/sr/vavilonska_kula_praznik_pedesetnica_dva_dogadjaja_koja_odslikavaju_odnos_ljudi_prema_bogu

http://spc.rs/sr/integrisana_nastava_posvetshena_saboru_svetog_arhangela_mihaila_svih_nebeskih_sila_u_osh_vuk_karadzh
http://spc.rs/sr/interaktivni_chas_u_loznici_na_temu_koliko_poznajemo_patrijarha_pavla

http://spc.rs/sr/veronauka_u_saradnji_sa_drugim_predmetima

http://spc.rs/sr/interdisciplinarna_nastava_na_temu_zhivotinje

Оно што желим да истакнем и због чега сам поносна на нашу школу јесте да у нашој школи имамо и православну верску наставу и исламску верску наставу. Међусобно се поштујемо и уважавамо на највишем могућем нивоу, а како и не бисмо – Бог је љубав!

Поштовани родитељи, ја нисам вероучитељ. Ја предајем енглескијезик и немам апсолутно никакву корист да се залажем за Веронауку, већ имам људску потребу да вас информишем о својим сазнањима и предивним искуствима са часова интегративне наставе у којима је била укључена Веронаука, да схватите колико је тај предмет прилагодљив дечјем узрасту и да у њему нема апсолутно ничега што би додатно оптерећивало децу. Напротив, то је предмет у којем се у деци развијају оне најбоље и најплеменитије људске особине, којима је основа љубав према ближњима и поштовање ауторитета и где се о Богу говори на веома приступачан начин, где је акценат на томе да они постану добри људи. А коме од нас није циљ да дете израсте у доброг, племенитог, поштеног човека, лепо васпитаног који поштује и воли друге људе.

Желим само да вас наведем на размишљање колико смо одговорни за то у шта нам израстају деца. Чему их учимо? Какав им пример дајемо? Како опстати у овом суровом свету и остати човек? Ко ће нас томе научити? Црква, попут Нојеве барке, непрестано нас позива себи, да не тонемо у мору безумља, опасности и искушења, него да се вратимо на прави пут. Спасимо децу на време. Научимо их правим вредностима. Не кроз неко право, већ кроз љубав.

Сања Симић де Граф, 

професор енглеског језика у ОШ ,,Вук Караџић“,

Лозница