Злочин отуђивања детета

Злочин отуђивања детета

До овог синдрома долази када родитељ коме је после развода дете додељено на старање, а то је према статистици у више од 90 одсто случајева мајка, почне да „трује” однос детета с оцем.

Савремени бракови су под великим притиском. Некада, када су бракови били потреба, много је више емотивних и других нити повезивало партнере. Данас је то углавном љубав, али и пролазна заљубљеност. Због тога ће се од пет склопљених бракова два развести у неком тренутку. Када је у питању развод мужа и жене који немају децу, ствари су релативно непроблематичне. Међутим, када се разводи брак у коме су дете или деца, тада ствари могу да постану веома компликоване. Разводом се констатује да он и она више нису муж и жена, али они остају у улогама оца и мајке, најчешће дуги низ година.

Развод, стрес за све

Разводи су увек непријатни и веома стресни, не само бившим супружницима, него и њиховим блиским људима. Али најстреснији су деци. Она не желе да изгубе ни тату ни маму, не желе да бирају између два родитеља. За њих је најбоље да добијају љубав и пажњу оба родитеља без обзира на то који је од њих одређен за старатеља. У томе је „најбољи интерес детета”: да и након развода има и маму и тату.

До синдрома алијенације (отуђења) детета долази онда када родитељ коме је дете додељено, а то је према статистици у више од 90 одсто случајева мајка, почне да „трује” однос детета с другим родитељом. Детету се отворено или прикривено поручује да мора да изабере маму или тату, то јест обавезно маму јер је тата тако грозна особа.

Поруке у којима се мама приказује као татина жртва понављају се месецима и годинама, чиме се детету намеће осећање кривице. Оно почиње да мисли да ако осећа и показује љубав према тати, да је издало маму. Овај утицај на дете посебно је моћан ако га врше и други чланови мамине фамилије. Типично је да мајка под разним изговорима истрајно саботира дететово виђање с оцем у терминима које је одредио суд.

У посебно компликованим разводима мајка иде до тога да лажно оптужи оца да је насилник коме се не може поверити дете или, још горе, изражава сумњу да отац сексуално злоставља дете. У таквим случајевима се укључује центар за социјални рад, у којем социјалне раднице не тако ретко прихватају мајчино виђење ситуације и, у страху да не погреше на штету детета, доносе одлуке које су на штету оца. Све то на крају доводи до једне заплетене мреже правних манипулација чији је главни циљ да се спрече контакти и обнављање емотивне везе детета и оца.

Ко више пати када му се одузме дете: мајка или отац? Ако сте помислили на мајку, онда сте жртва културног стереотипа. Тачно је да подједнако пате. Отац од кога је отуђено дете не само да пати због тога што не виђа своје дете, и што је оно и када га виђа веома резервисано према њему, него пати и због неправде која му је нанесена. Пати и због незаинтересованости и спорости социјалне службе и других органа који би требало да ажурније штите очева, а самим тим и дететова права.

Иако су статистички гледано очеви жртве отуђивања њихове деце, постоје и супротни примери да отац отуђује дете од мајке. У пракси сам имао неколико примера у којима је отац емотивним и другим манипулацијама успешно отуђио децу чији је старатељ, судском одлуком, била мајка. У већини тих случајева отац се служио новцем којим је удовољавао и заправо корумпирао децу, уз више или мање суптилну дисквалификацију мајке као особе.

Како губитак емотивне везе с родитељом утиче на отуђено дете? Америчке статистике указују да су та деца касније значајно оштећена. У односу на другу децу она су под већим ризиком да ће напустити школовање, постати делинквентна, узимати дроге и алкохол, бити депресивна или имати неки други ментални поремећај, покушати или извршити самоубиство. А то је нешто о чему родитељ четворогодишњег детета и не размишља. Али професионалци то знају што их обавезује да синдрому алијенације детета од родитеља приступају с више пажње и ажурније.

Вид злостављања

Данас се сматра да је отуђивање детета од другог родитеља облик злостављања детета. Зато је у неким државама пракса када се установи да један родитељ отуђује, да се старатељство додељује другом родитељу.

За све који желе да се разведу најбоље је да са супружником оду на брачно саветовање како би прорадили осећања из односа муж–жена, да се она не би прелила у однос тата–мама–дете. Многи стручњаци се залажу за аутоматско дељено старатељство, јер оно, дугорочно гледано, спречава ратове око деце и тера двоје да науче да сарађују као тата и мама.

Зоран Миливојевић

politika.rs