Како против гнева

Ми хришћани волимо да говоримо о миру. Колико је он важан, каква је његова улога у духовном животу, како га стећи или не изгубити у светској сујети, колико је важно бити миротворац. Понекад нам се чини да када би се само десетина од онога што је речено спровела у дело, Црква би већ била заједница светих. У стварности, целокупно наше миротворство се обично спроводи кроз говор и ограничено је на говор. Узмимо, на пример, страст гнева. Да ли сте икада срели особу која није подложна гневу? А у црквеном окружењу? Можда сте срели некога, негде и у неко време, али кога тачно? У међувремену, гнев с правом заузима своје место међу смртним гресима, потпуно је неспојив са покајањем (тј. са основом и нормом духовног живота), и гневна особа не може бити миротворац.

Међутим, осуђивати гнев и опомињати гневне људе је донекле празан подухват. Прво, сваки верник зна да је гнев грех и да хришћанину не приличи да се гневи. Друго, уопште нема ништа ново да се каже о гневу: авва Доротеј и Свети Јован Лествичник су одавно све рекли, и нису једини који су писали о овој теми. Треће, каква је сврха говорити нешто када сви све знају, али нико не жури да то испуни?

Али ако ћемо размишљати о тој теми, морамо размишљати првенствено практично и применити то на конкретну животну нужност. Узмимо, на пример, гнев према ближњем.

Пре свега, треба напоменути, да без обзира на степен поробљености страшћу гнева, већина људи има доста искуства у суочавању са њим, и то успешно.

Није тајна да људи који су хијерархијски надређени или се налазе у једној или другој ситуацији у којој обављају руководећу активност могу бити груби, неправедни, профитабилни или генерално неподношљиви. И то вас, наравно, љути. И шта се дешава? Да ли псујемо, да ли вичемо, да ли губимо живце? Да ли попуштамо својој страсти и дозвољавамо јој да неометано делује у нама? Да ли губимо контролу, да ли делујемо исхитрено, да ли правимо глупости? Не, не, не! Кријемо бес у унутрашњем џепу. Смирено ћутимо или мирно објашњавамо, или стрпљиво чекамо. Трудимо се да угасимо чак и унутрашње манифестације беса како ништа не би изашло, не би утицало на дијалог, не би покварило све. Јасно је да је такво искуство са „бесом у унутрашњем џепу“ увек изнуђено и у њему нема много више од нула аскетизма. Ипак, оно нам омогућава да стекнемо представу о томе шта значи потиснути бес. Случајеви у којима „заустављамо бес“ нису присутни само када су у питању шефови и званичници. Потискујемо га и када су у питању људи које волимо и поштујемо. Јер постоје осећања као што су поштовање, страхопоштовање и част. То јест, можемо себи забранити да осећамо бес ако сматрамо да је то неприкладно. Стога, понављам, љутимо се само када смо уверени да то можемо да урадимо.

Сада се подсетимо једне истине – можемо се љутити само на некога кога сматрамо вишим од себе, другим речима – неко на кога смо навикли да гледамо с висине не може постати предмет нашег беса. Насупрот томе, довољно је да мислимо о себи као о бољима од некога од наших ближњих, и можемо бити сигурни да ће пре или касније он бити сведок нашег беса на делу. Овде се манифестује зависност гнева као страсти. Штавише, он не само да не функционише сам по себи, будући да је уско повезан са сујетом или лењошћу, гордошћу или сладострасношћу, похлепом или себичношћу, већ му је потребан исти тај понос, сујета или ароганција као предуслов за његов настанак. Генерално, несвојевољна страст, на коју већину нас искушава сам живот, има добре шансе да постане слаба страст, а борба против ње имаће добре шансе за успех, под условом да онај ко се бори против ње не одустане и остане доследан. Наравно, све зависи од нас самих.

Можете почети са елементарном самодисциплином. Бесу треба што чешће говорити „не“. Треба запамтити да је најподмуклији и најопаснији бес који на први поглед делује оправдано. Управо том бесу, заснованом на сопственом самооправдању, не би требало дати никакву шансу. Познато је да осећај праведности „одвезује човеку руке“, а бес је способан да му замагли ум. Потребно је много времена да се човек постиди последица таквог беса, и то само ако је могуће исправити те последице, што се, нажалост, не дешава увек.

Дакле, ако узмемо за правило да се држимо принципа „ако ти је добро, ћути“, да сведемо емоције на минимум и да не журимо да реагујемо на иритансе, онда временом бес неће владати нама, већ ћемо ми владати њим.

Такође је важно радити на нашем ставу према другима. Као што је већ поменуто, борба против гордости, сујете и ароганције такође слаби бес. Корисно је обратити пажњу и на оне страсти на којима бес паразитира у нашем уму. Борећи се против њих, ми такође ограничавамо могућности за испољавање беса.

И, наравно, најважније је да са којом год страшћу да се боримо, морамо запамтити да без Божје помоћи ни најслабија страст не може бити побеђена, а нарочито ако се укоренила у нама. Гнев ће победити само онај ко му се супротстави са чврстином и вером, и лишен је охолости.

Прот. Владимир Пучков

pravlife.org