Захвалност ће спасити све(т)!

,Лепота ће спасити свет“, чувена је мисао Фјодора Достојевског. Међутим, чему лепота ако је човек за њу слеп, ако није способан да се надахне њеном магијском привлачношћу? Инспирисан наведеном реченицом великана руског реализма, осмелио бих се да направим нешто другачију поставку, а она гласи: Захвалност ће спасити све(т)!
Незахвалност полако постаје саставни део бића човека нашег доба. Предебели смо, премршави, пресиромашни, нисмо довољно лепи, немамо довољно пратилаца и лајкова, тен нам није довољно добар, не одговара нам клима, друштво не поштује довољно нашу генијалност, потребно нам је ово, потребно нам је оно… Има милион разлога за незадовољство, а та листа се сваког дана додатно испуњава новим ставкама.
Постоје људи који, на први поглед, имају све у животу – породицу, каријеру, здравље – а опет су незадовољни, несрећни и често испуњени суицидним помислима, које многи од њих на крају и спроведу у дело. Исто тако, постоје људи који, наизглед, немају ништа, а увек их затичемо ведре, насмејане и позитивне у односима са другим људима. Проблем људи из прве групе, као и свих незадовољних уопште, је што, непрестано жудећи за оним што немају, не успевају да развију осећај захвалности у односу на оно што имају и виде око себе. Они су, како каже песник Бојић у једној својој драми, вечито гладни за пуном трпезом. Постоје и они који се вечито теше чињеницом да неко живи горе од њих. Такав приступ може код човека да изазове осећај захвалности, али може да превагне и на другу страну и уведе човека у стање својеврсног сладострашћа, радости што неко живи горе од њега или нема нешто што он има.
Захвалност треба да постоји сама по себи, без поређења са другима. Усмерење ка ономе што неко други има или нема, сигуран је пут ка душевној тескоби, ка унутрашњем раздору. Сваки човек носи нешто вредно, клицу доброте и аутентичности, нешто што може да нам помогне на путу ка целовитости, надахне и обогати у духовном смислу, те једино на тај начин треба завиривати у туђе двориште.
Пречеста је појава да, шта год да имамо у животу, нисмо усредсређени на то; напротив, наши прохтеви постају све већи, као што је наркоману потребна све већа доза, и почињемо непрестано да мислимо на оно што немамо. Уместо да будемо срећни ониме чиме је њаш живот облагорођен, да уживамо срећу коју имамо у рукама и да, успутно, тежимо ка новим подручјима будуће среће, нама је та будућа срећа, која је само апстракција, конструкција наших мисли, приоритетна, док на срећу коју имамо у рукама заборављамо, попут старца који по кући тражи даљински од телевизора, а све време га држи у руци.
По природи меланхоличан, и сам неретко бивам запљуснут таласима личног незадовољства, чамотињом која из мене исисава животну енергију, елан, добро расположење. Ти таласи хране се и бивају покретани искључиво незахвалношћу. Заборавим ли на захвалност – ето цунамија! Изнутра осећам ломове, тело постаје немирно и испуњено дрхтавицом, у стомаку се јавља онај непријатан осећај који са собом доноси стрес, а глава почиње да пулсира, као да ће сваког тренутка да се распукне на два дела. У таквом стању, тешко је пронаћи цедуљицу на којој пише великим словима ЗАХВАЛНОСТ. Наједном, у свом том мучењу до мене некако долази злата вредна пушкица и мој дух доживљава моментално прегнуће, као да сам поливен леденом водом: ,,Захвалност је лек, како сам могао на то да заборавим!“, узвикујем себи, попут човека који је открио највећу мудрост на свету. Глава престаје да пулсира и, уместо тога, почињу да се нижу слике свега онога чиме ме је Бог благословио: драгим људима који ме чине комплетном личношћу, здрављем, добрим животињицама које ме сваког јутра дочекују испред улазних врата и које срећем током дана, чињеницом да могу и да имам за кога да стварам, да читам, прикупљам знања и упознајем нове ствари, да сам добио прилику да се усавршавам на духовном, емоционалном, интелектуалном и физичком пољу, да чиним добра дела, да се жртвујем за другога. Помисао на све ово буди у мени узвишено молитвено расположење, виђење живота као најлепшег дара, а не као проклетства. Након тог почетног контраудара захвалности и пораза незахвалности, почињем поново да примећујем цвркут веселих птичица, лепоту пролећних крошњи, ведре и позитивне духове које сусрећем, инспиративне и марљиве карактере, све оно добро у човеку (а нема човека без зрна доброга!).
Дакле, оно што је данашњем човеку потребно, како би се растеретио и поново доживео истинску пуноћу јединственог искуства које се зове живот, јесте захвалност, огромна захвалност! Тек са разгранатим осећајем захвалности, човек постаје способан да види и осећа лепоту, а самим тим и спреман за спасење о коме говори Достојевски. Колико је само ствари за које човек треба да се захвали Творцу! Колико је само живих бића, природних појава и животних догађаја због којих срце затрепери, а очи се испуне радосним сузама!
Поново се враћам на генијалног Достојевског, који каже: ,,Човек је склон набрајању својих невоља, али никада не набраја своје радости. Када би их набрајао онако како то оне заслужују, увидео би да свако има довољно среће у животу.“ Ове речи не изговара човек који је читав свој живот провео у уживању по различитим белосветским салонима, коме је све у животу сервирано на тацни; напротив, ово су речи човека који је боловао од епилепсије, који је издржавао вишегодишњу робију са принудним радом у Сибиру и који је често нападан од стране савременика.
Захвалност је почетак свега лепог, претпоставка сваке духовне, душевне, интелектуалне и емотивне стабилности. Она је једини лек са чијом се конзумацијом не може претерати! Напротив, са што чешћом конзумацијом захвалности, најпре ћемо унапредити себе саме, а затим и нашу околину. Зато, имајмо стално, а посебно у тешким тренуцима, на уму поруку: захвалност ће спасити све(т)!

mentalnihigijenicar