Две Највеће Заповести Љубави као Темељ Хришћанске Антропологије

Љубав према Богу и љубав према ближњем, прве две и највеће заповести које је Господ поставио пред човека, чине темељ читаве богочовечанске економије спасења и истовремено откривају неизменљиву антрополошку истину о човеку као бићу заједнице. Ове две заповести нису само морални принципи, нису психолошке или социјалне норме, нити су пак одвојени сегменти религиозног живота; оне су откривење самог начина постојања који човеку дарује Бог. У њима се огледа и циљ стварања и начин његовог испуњења. Човек није створен као самоизоловано биће затворено у свој индивидуални свет, већ као личност чија се пуноћа може остварити једино у односу: односу према Богу као Извору свега, и односу према другоме човеку као икони Божијој.
Када Господ каже да треба љубити Бога „свим срцем, свом душом, свом снагом и свом мишљу“, Он не поставља захтев који је изван човекових могућности, нити тражи унутрашњу емоционалну узбурканост. Та заповест је позив човеку да врати своје биће у природни однос за који је створено. Пад човека није био само морални преступ, него прекид односа – одвајање од Извора. Зато је и прва заповест, по својој суштини, позив ка исцељењу: човек се враћа истинском животу онолико колико се враћа Богу. Љубав према Богу није спољашње испуњавање религијских обавеза, није страхопоштовање ни ригидна дисциплина, него отварање срца за Љубав која нам је већ дата. Све што човек чини изван те љубави остаје лишено дубине и претвара се у покушај да се без Бога организује живот, што неизбежно рађа тескобу, сукобе и унутрашњу празнину.
Божија заповест да Га љубимо „свом душом“ указује да човек не сме делити себе на области које су Божије и области које су само његове. У библијском језику душа није тек психички живот, него целина човека: његова мисао, његова воља, његова тежња ка смислу. Зато љубав према Богу подразумева непрестано обнављање ума у истини, непрестано преображавање начина на који гледамо на свет, на догађаје и на сопствени живот. Љубав према Богу, дакле, постаје принцип спознаје: човек почиње да познаје свет онако како га Бог познаје – кроз милост, кроз стрпљење, кроз призив сваког створења на пуноћу.
Друга заповест, која налаже љубав према ближњем „као према самом себи“, представља видљиву проверу истинитости прве. Ове две заповести нису паралелне него су суштински међусобно прожете, до мере у којој једна потврђује, открива и осветљава другу. Ако је човек у односу са Богом, он неизбежно препознаје Божији лик у свакоме, чак и у ономе у коме се тај лик чини помраченим, изопаченим или непрепознатљивим. У ближњем се пројављује могућност заједнице, могућност да постојање постане одговор на Божији позив. Зато љубав према ближњем није филантропија нити морална врлина, већ онтолошки догађај – сусрет са другим у коме је присутан Сам Бог.
Најдубља тешкоћа у испуњавању ове заповести лежи у томе што љубав према ближњем увек изискује крст. Човек се суочава са туђом слабошћу, непотпуношћу, рањеношћу, па чак и агресијом. На том месту се најочигледније показује колико су обе заповести унутрашње повезане: само онај који љуби Бога може остати отворен за другога и онда када је то људски тешко, када нема видљиве користи, када бол и неправда замрачују срце. Љубав према ближњем, у свом најдубљем облику, постаје учешће у страдању другога: хришћанин се не затвара пред туђом тамом, већ у њу улази са надом у Васкрсење.
Две заповести љубави откривају и литургијску димензију човековог живота. Човек који љуби Бога приноси читаво своје биће као жртву благодарења; човек који љуби ближњег чини свој живот свештеним простором сусрета, у коме је свака реч, сваки гест и свака жртва претходница светотајинског приноса. Светотајински живот Цркве, пре свега Евхаристија, управо је икона ових двеју заповести: љубав према Богу изражена је благодарењем и славословљем, а љубав према ближњем пројављује се у јединству заједнице, у опраштању, у превазилажењу граница које намећу људске слабости.
На крају, ове две заповести откривају и есхатолошку истину о човеку. У Царству Божијем нема одвојених људи, нема индивидуализма, нема борављења у сопственој изолованој свести. Тамо где је пуноћа Божије љубави, сваки човек постоји као непоновљива личност у заједници са другима. Управо зато ове заповести нису само закони овога живота, већ и пророчка слика онога шта човек треба да постане. Љубећи Бога, човек се припрема за вечност; љубећи ближњега, он већ сада улази у ту вечност, јер љубав не познаје смрт. У љубави се људско биће преображава у лик свог Творца, а свет постаје простор богочовечанског сусрета.
Тако су ове две заповести нераздвојиви полови једне истине: Бог се љуби кроз човека, а човек се спасава у љубави Божијој. Љубав према Богу даје нам вертикалу – узлаз ка ономе што нас превазилази; љубав према ближњем даје хоризонталу – ширење нашег бића у простор заједнице. Те две линије, вертикална и хоризонтална, сусрећу се у облику крста, у коме је откривена сва тајна живота, страдања, преображења и спасења. Човек који живи обе заповести постаје крстоносни сведок љубави која преображава свет и која остаје једина сила која је јача од времена, јача од људске слабости и јача од смрти.

Πέτρος Πέτρος