Православна породица кроз Голготу ХХ века

Анализирајући социјалне, друштвене и политичке прилике друге половине XX века стиче се утисак да је управо у овом периоду Православна породица претрпела најјаче ударце. Било је тешких периода кроз историју. Људи су гинули, гладовали, робовали... али односи у породици никада нису били нарушавани у толикој мери. Родитељи су се нашли пред новим изазовима и искушењима. Требало је подизати и васпитавати децу у хистерији модернизације која је младима нудила све странпутице под изговором слободе и људских права. У палом свету који је усмерен на самоочување субјективности и егоистичне индивидуалности породица је представљана као спутавајући и ограничавајући фактор.

Други светски рат се завршио. Сломњен је фашизам, дође нам комунизам. Једно зло је замењено другим. То друго зло, које је имало за циљ да "убије Бога у човеку" одмах се дало на посао. Избацивањм литургијског живота, Православној породици је одузет штит пред највећу битку која се приближавала. Јуришало се на породицу и теориски и практично. Што због страха, што због борбе за голу егзистенцију (а било је и улизичких порива) млади престају са светотајинским живтом. Света тајна брака је етикетирана као нешто старомодно па је као таква исмејавана и избачена. На овај начин људи су удаљавани од Евхаристијског живота. Ту је почетак највећег зла јер Света тајана брака није неки религиозни додатак. То је потпуни преображај човјека. У јединству супружника пројављује се слика Цркве. У животу палог човека породица је најважнија ствар. Институција породице, кроз верност супружника и рађање деце, представљала је најбољу могућност превазилажења себичности и егоцентричности.

Нови начин живота који је људима наметнут поткопавао је и уништавао институцију брака. Љубав је подчињавана индивидуалним потребама и жељама.

У тако нарушеном стању у пордици деца су била лак плен за све што им се сервирало. Није више било кочнице за младе људе који су срљали у зла која је носила сексуална револуција. Читава једна митологија израсла је на темељима буржујског схватања породице. Почело се тежити слободи од Бога а не слободи у Богу које једина вечна, радосна и животодавна. Оне велике дивне породице у којима је одисао дух заједнице сведене су на породице са, највише, двоје деце.

Комунизам је паралелно са забраном Бога, забрањивао развијање домаћинства. Село уништено, земља одузета, људи претворени у робове фабрика и малих станова. Да зло буде горе, убеђени су да су тако добили а не изгубили. Нажалост, постоје људи који и данас тврде да је то тад било добро. Родитељи тако заробљени препустили су васпитавање деце просветним радницима. А тамо хаос! Такмиче се учитељи ко ће се више додворити режиму, кажњавају ученика који пости или иде у цркву. Слика највећег крвника заменила је икону Светог Саве. Светосавске песмице потиснуте су од неких пионирских стихова. Дивна литератира замењена је партизанским измишљотинама.

Да сумирамо. Породица разрушена, родитељи заробљени а деца препуштена... сваком злу.

Модеран начин живота младом човеку је нудио само грех. Музика, филм, мода, порнографија... све ово одводи омладину ка пороцима који су им сада доступни на сваком кораку. Одбацивање супружничке верности пропагирано је као ослобађање од подчињености. Брак је сведен на рационалистички уговор.

Комунизам је убио преко сто хиљада Срба, ко ће знати број оних који су прошли Голи оток и друге затворе, имања су одузета али највеће зло Комунизма огледа се управо у разарању Православне породице.

Стигоше и деведесете! Ратови... Избеглиштва... Санкције... Инфлација... Глад... У оваквим условима родитељи су принуђени да се боре за егзистенцију. У БиХ скоро пет година очеви су били, нажалост, на ратиштима. Многи се нису ни вратили. У Србији инфлација, санкције, родитељи се боре да обезбеде деци комад хлеба. А деца? Деца су на улици. А на улици? Криминал, проституција, дрога, оружије... Једначина јасна као дан: икс једнако минус бесконачно.

На самом крају века који нам је донео два светска, два балканска и један грађански рат имам имамо покушај завршног ударца: бомбардовање СР Југославије.

Нови век са собом носи нове политичке, друштвене и социјалне промене али и нове невоље. Но, о томе нека пишу неке будуће генерације. Ја ћу покушати да напишем неки епилог ове анализе искушења и неприлика из друге половине ХХ века.

Кад човек сагледа све ове чињенице могао би да претпостави да је породица потпуно уништена и да смо завршили у неком виру западњачке реке. Да ли је тако? Е па није? Није дао Бог да пропадне Православна породица. Наговештавао нам је да неће бити лако али је и рекао да ће се спасити онај ко претрпи до краја. Наши родитељи су претрпели. Ми постојимо. Направили су од нас људе. Сви смо крштени, црквено венчани, славимо Божић, Васкрс, крсну славу, народ пости, иде у храмове, обнавља старе, подиже нове... Оно, истини за вољу, могло би то пуно више и боље али нека, биће. Заиста, величанствене су оне речи НЕКА НЕМАМО НИШТА ДО ЈЕДНО ЗРНО СОЛИ АЛИ НЕКА ЊИМЕ БУДЕ СВЕ ОСОЉЕНО! Наши родитељи су врло често губили све али сачували су то једно зрно соли којим је данас осољено све што имамо. Носили су тешке крстове, пењали се на Голготу, разапињани, умирали и васкрсли кроз нас. Сад наше генерације носе крст родитељства. Данас немамо несрећни комунизам, ни ратове, ни избеглиштва, ни санкције... надам се да ћемо васпитати нашу децу да буду боља од нас, пуно боља, најбоља на свету... као што су то били наши родитељи.

Ђакон Бојан Крстановић