Ствари које би требало да престанемо да говоримо једни другима

1. „Немој да се нервираш.”
   Ово је реченица коју најчешће изговарамо кад видимо да је неко бесан или раздражен, а нама се чини да је узрок тог беса мањи или неважнији него што га друга особа перципира; или нам просто није стало да се бавимо ониме што та особа осећа, а ипак имамо порив да нешто изговоримо.
   Шта не ваља? 
   Једна од најгорих ствари коју можете рећи изнервираној особи је да се не нервира, љутој да се не љути, уплашеној да се не боји. Зашто? Па, најпре, зато што је за такву интервенцију већ касно: та особа се већ увелико нервира, љути или плаши, тако да ту емоцију нећемо спречити указивањем да не треба да осећа то што осећа. Даље, тиме што особи казујемо како (не) би требало да се осећа, ми јој одричемо право да има каквегод емоције, зарад тога што је нама непријатно да се носимо са њеним емоцијама.
   Конструктивна алтернатива
   Боље је ћутати него изнервираној особи рећи да се не нервира. Ако баш нешто морате да кажете, реците јој да разумете њена осећања (али само ако је то случај) и просто је пустите да вентилира, па кад се интензивне емоције повуку, можете разговарати о датој теми.

   2. „Мораш да будеш јак.”
   Ову реченицу изговарамо кад некога желимо да охрабримо, несвесни да заправо чинимо сасвим супротну ствар. Особа којој се догодило нешто што ју је скрхало од‌једном мора да буде јака. Да ли то има смисла? Да ли особи која је прехлађена или је сломила руку говоримо да мора да буде јака? Не, и зато је ова реченица прилично деструктивна.

   Шта не ваља?
   Не ваља то што особи којој упућујемо ову реченицу одричемо право да НЕ буде јака и да ради све оне ствари које „јаки” људи не раде: да плаче, да лежи и гледа у једну тачку, да јој је потребна помоћ, да се осећа очајно, да пронађе свој темпо прилагођавања на новонасталу ситуацију.

   Конструктивна алтернатива
   Реците да сте ту, да сте присутни, да може да се рачуна на вас, да узме време за себе, да брине о себи, да посложи своје мисли и осећања. И немојте заборавити да, притом, нико од нас не мора да буде јак: сви смо слаби кад смо погођени у болне тачке. То је сасвим нормално, природно и људски. 3. „Треба да се трудиш да останеш позитиван.”
   Ово је још једно од пошасти позитивистичке тираније, али са њом је највећа невоља у томе што у себи носи зрно истине. Позитиван став јесте охрабрујућ и конструктиван, али главни проблем са овом реченицом је тајминг. Наиме, ако је изговорите у тренутку кад је нека особа сазнала да је, на пример, изгубила члана породице, онда је то једна од горих ствари које можете да кажете. И зато немојте.
   Шта не ваља?
   Не ваља то што намећемо другима како се они имају посећати и понашати. Иако иза ове реченице сигурно – бар у већини случајева – стоји добра намера, то није начин да се она искаже. Замислите да сте ви на месту те особе и да вам се цео свет руши. Како бисте реаговали да вам неко дође са овако испразном фразом? И, још горе, да вас упућује на то да би требало да се осећате дијаметрално супротно од онога како се заправо осећате.
   Конструктивна алтернатива
   Мишљења сам да је људскије и конструктивније рећи једно искрено „Јебига”, него у кризним тренуцима фрљати се флоскулама. Ако вам то није довољно, конструктивна алтернатива је да особи понудите неку конкретну помоћ – да одвезете децу код бабе, да јој спремите нешто за јело, да јој додате џемпер. Или, можда најтеже, да просто останете у тој непријатној и болној ситуацији, да издржите налет и силину емоција, и да је загрлите и будете ту кад треба, без просипања петпарачких фраза.

   4. „Ко зна зашто је то добро.” 
   Или „Све се дешава са разлогом”, што је заправо исто срање, само друго паковање. И овде је цака у томе што ово може бити корисна интервенција кад на обали мора, док вам ветар мрси косу, уз чашу вина са пријатељима пребирате по својим животним успесима и неуспесима. Рећи ово особи која је у акутној патњи је неумесно.
   Шта не ваља?
   Не ваља то што се опет – без икаквог покрића (као да такво покриће постоји!) – постављамо у супериорну позицију, па ми сад од‌једном знамо да је то нешто што се десило добро. Даље, постоје ствари које никако нису добре и ниједна филозофија их неће рационализовати нити удесити тако да нас не боле. Исто важи и за неизбежне ствари. На пример, свакоме од нас су умрли или ће умрети родитељи. То је просто природан ток ствари, да деца сахрањују своје родитеље. Замислите да вам потом неко каже „Ко зна зашто је то добро”? Није добро, никада неће бити добро; добро може бити што што сте у бесу решили да одете кући пешке па препешачили пет километара, али за многе ствари у животу рећи овакву ствар је неукусно.
   Конструктивна алтернатива
   Опет, ако је ово једино што нам пада на памет – боље је ћутати и не рећи ништа. Ако вама неко изговори ову реченицу, упутите га/је на стару српску изреку која спомиње глогиње и млаћење истих.
   5. „Ако нешто јако желиш, то ће се и остварити.”
   Куц, куц, ко је? Реалност? Шта кажете, неће ми помоћи што јако желим да будем балерина, морам нешто по том питању и да радим? Превише сам стара да сад постанем балерина? Молим, па како се усуђујете? Осим тога, ја знам да, ако јако желим, то ће ми се и десити… ?
   Шта не ваља?
   Кад из једначине одстранимо веровање у једнороге, вортексе и анђеле, остају нам голе чињенице: не, неће бити довољно да нешто јако желимо да би се то десило. Некад неће бити довољно да дамо све што имамо да би се воља космоса померила за један мршави милиметар. А некад је заиста важно да јако желимо, али је још важније да из те силне жеље чинимо кораке у правцу доласка до тога шта желимо. Не могу да постанем балерина? Океј, постаћу тркач. Од сутра ћу почети да се спремам и тренирам, а док то радим, јако ћу желети.
   Конструктива алтернатива
   Ако некога желите да охрабрите, паметније је рећи нешто једноставно и људско као што је „Верујем у тебе” или „Ту сам за тебе, ако могу некако да ти помогнем”, без стављања у позицију мудраца или конзумента (пре)лаког штива за терање себе да се осећамо позитивно.
   Као што је већ речено, када некоме желимо да упутимо неку од ових реченица, намера коју имамо обично је добра. Међутим, начин на који ту намеру исказујемо је погрешан. Са друге стране, много је теже остати у непријатној ситуацији и ћутати, бити присутан. Говор, па чак и ћаскање, могу нам помоћи да превазиђемо ту непријатност (то је оно кад сте анксиозни па брбљате као навијени или се, још горе, док изговарате одређене реченице, чудите шта је то, за бога милога, што излази из ваших уста, а мозак није ни стигао да се активира). Али, ако ћемо некоме да одмогнемо само зато што нисмо у стању да се носимо са сопственим негативним емоцијама, онда је најмање што можемо да учинимо да размотримо шта је то што говоримо и радимо из нехата или чак из најбоље намере, а што може да има негативан ефекат.
   Ниједна од ових реченица сама по себи није и не мора бити погрешна (осим „Буди јак”; за њу апелујем законске санкције, али то тек треба да дође на ред). Односно, свака од њих, у одређеном контексту, може да буде конструктивна. Али, кад се налазимо уз особу која је у акутној патњи, онда је паметно зауставити се на време, не изговорити отрцану флоскулу, не послати погрешну поруку.
   Много је важније бити ту, понудити своју руку, помоћ или загрљај. Ко чега има и вољан је да да, а у таквој размени нема места за отрцане и потенцијално деструктивне фразе.

psihoverzum.com