Ако је Црква света и непобедива, зашто онда у њој постоји неслога?

Црква је сам живот у Светој Тројици: Оцу и Сину и Светом Духу.
Велики српски светитељ савременог доба, монах Јустин Ћелијски, писао је : „Дан Духа Светога, који је почео на дан Свете Педесетнице, непрекидно се наставља у Цркви неисказаном пуноћом свих Божанских дарова и животворних сила (видети Дела 10,44-48, 11: 15-16,15:8–9, 19:6). Све се у Цркви врши Духом Светим: и најмање и највеће“. То је оно што је Црква.
Православни катихизис Светог Филарета (Дроздова) даје следећу дефиницију Цркве: „Црква је богоустановљено друштво људи уједињених православном вером, законом Божијим, јерархијом и Тајнама.
А у деветом делу „Символа вере“ говори се о особинама Цркве: „Верујем... у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“.
Свети првоврховни апостол Павле за Цркву каже следеће: „А ви сте тело Христово, и поједини удови“ (1. Кор. 12, 27). И опет: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени, као што је Христос глава Цркве, а Он је и Спаситељ тела. Али као што се Црква покорава Христу, тако се и жене у свему покоравају својим мужевима. Мужеви, волите своје жене, као што је и Христос волео Цркву и предао Себе за њу да је освети, очистивши је водом кроз реч; да је представи као славну Цркву, без мрље, или бора, или било чега
сличног, да буде света и неоскрнављена.
Тако мужеви треба да воле своје жене као своја тела: ко воли своју жену, воли себе. Јер нико никада није мрзео своје тело, него га храни и греје, као што Господ чини за Цркву, јер смо удови тела Његовог, од тела Његовог и од костију Његових. Зато ће човек оставити оца и мајку и прилепити се уз своју жену, и биће двоје једно тело. Ова мистерија је велика; Ја говорим у односу на Христа и на Цркву“ (Еф. 5,22–32).
Све наведено је, наравно, засновано на величанственим, тријумфалним и победоносним речима Господа нашег Исуса.
„Али Симон Петар одговарајући рече: Ти си Христос, Син Бога живога. Тада Исус одговори и рече му: Благословен си Симоне, сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима; а ја ти кажем: ти си Петар („камен“ са грчког – прим.), и на овој стени сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати; И даћу вам кључеве Царства небеског: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Матеј 16:16-19).
Односно, Сам Бог је рекао да ће Црква победити и као лађа одвести Своју верну децу у блажени рај. Па зашто је толика неслога у Цркви? Расколи, јереси, разни сукоби и неспоразуми међу људима?
Прво, Сатана са страшном мржњом устаје против Цркве Божије, покушавајући да отргне православне хришћане од Ње и одвуче их у пакао. Потврда ових речи налази се у новозаветној књизи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова „Откривење“, у дванаестој глави. „И разбесне се змај на жену своју, и оде да зарати са осталим потомством својим, који држе заповести Божије и имају сведочанство Исуса Христа“ (Откр. 12:17).
Зато се и земаљска Црква назива ратоборном Црквом – борбом против греха и сатане. А Небеска Црква је већ Тријумфална Црква, Победоносна Црква. Зато је овде, у земаљској Цркви, све тако компликовано. Још увек смо у рату са грехом. Падамо и устајемо, па падамо и опет устајемо.
У молитвама парастоса за православног хришћанина, где се Црква посебно дубоко и снажно моли за опроштај грехова упокојеног, који стоји на граници раја или пакла на приватном Страшном суду пред својим Богом, постоје такве речи: „Сваки грех учињен од њега [или: ње] речју, или делом, или мишљу, као добри и човекољубиви Бог, опрости. Јер нема човека који би живео, а не грешио, јер си само Ти без греха, Твоја правда је правда заувек и Твоја реч је истина.”
Сви смо ми грешници. Свако има своју централну страст. Свако пада и устаје у покајању много пута на дан. Господ је ово дозволио јер му не требају роботи, које Он својом силом може учинити праведним у трен ока. Потребни су му појединци са слободном вољом, који су добровољно, чистог срца и свом душом одани доброти, одани Њему. А ово није толико стање колико пут. Кретање ка Богу уз падове и успоне. И сви идемо овим путем.
Свако од нас има свој централни грех. Свако има понос и сујету. Неко је пијанац. Неко воли новац. Неко је у заблуди. Неко има раздражљивост и бес итд. И свако се бори са својим страстима. И сви падају, јер нема човека који би живео и не грешио.
Али Господ пази на његово срце. И спасилачки тим који се састоји од Пресвете Богородице, светих и анђела, помаже му. Главно је да или хода, или пузи, или лежи бар главом према лађи Цркве, крећући се ка Царству Небеском. Ако постоји овај правац у људском срцу, онда ће Господ сигурно помоћи.
А Црква је и даље друштво покајаних грешника, који се пробијају ка своме Богу. И на овом путу они падају и дижу се као и ти. Запамти ово.
И поред раздора и сукоба, Отац Небески који нас неизмерно воли, васпитава свакога од нас и све заједно и благо, побожно, пожртвовано, служећи свакоме од нас, води ка спасењу.
И ти, нежно, с поштовањем, пожртвовано, с љубављу, помози грешнику да устане. Јер, сутра и ти можеш пасти. И неко ће ти помоћи.

протојереј Андреј Чиженко

pravlife.org