Шта је то прелест?

Прелест – то значи скретати са правог пута, заблудети – јесте обмањивање и варање других и лична заблуда или самопрелешћивање.

Узрок разнолике штете и пропасти јесте – лажна помисао! Посредством лажи, ђаво је вечном смрћу поразио род људски у самом његовом корену, у прародитељима. Првобитно прелест дејствује на начин мишљења: кад је примљена и кад изопачи начин мишљења, она се тренутно предаје срцу, изопачује осећања срца; овладавши човековим бићем, она се разлива на читаву његову делатност, трује само тело, које је нераскидивом везом од стране Творца повезано са душом. Стање прелести је стање духовне пропасти или вечне смрти.

Изворе прелесног стања можемо поделити на две врсте:

– субјективни, који свој почетак имају и хране се палом природом самога човека, и

– објективни, који зависе од дејства демона. Свака прелест ласка нашој умишљености, славољубљу, нашој гордости. Ђаволи се налазе у близини и окружују почетнике и самовољне, постављајући замке помисли и погубних маштарија, припремајући поноре пропасти. Дејства благодати су јасна, демон их не може дати: он не може дата ни кротост, ни тихост, ни смирење, ни слободу од овог света, он не кроти сласти и самољубље како то чини благодат. Његово дејство је надимање – надменост, извештаченост, високоумље, страховање – речју, сви видови злобе.

Стање сваког острашћеног човека, у општим цртама, јесте прелестно. За сваког, ко се није очистио од страсти, може се рећи да се он у извесној мери налази у прелести, то јест неке ствари не прима како би требало, суптилне упливе и деловања непријатеља прима као благодатна откривења. На пример, лака нервоза и узбуђење после и за време усиљеније молитве, тражење прозорљивости и чудеса код људи које поштујемо, снови – предсказања, примећивање код себе способности да се о духовним стварима говори и да се поимају, упорност у одбрани свога мишљења, одушевљење и усхит туђим подвизима (старца) уз потпуну небригу и недостатак жеље да се испуни то о чему они (старци, нап. прев.) уче (мада такви људи стално говоре о старцима и траже од њих безбројне савете), интересовање за оно што је изнад почетничког разумевања, распитивање о томе како се осећају и мисле духоносни људи, и предавање истога другима као да је наше, жеља да све напојимо својом љубављу, стремљење да друге научимо духовном путу и просветлимо пале и заблуделе итд. све то је код човека, који је недавно почео да дела Господу, који, другим речима, није успео да стекне колико било смирено осећање и духовно искуство и да умије сузама покајања своју сопствену нечистоту, него себе сматра достојним тих стања – почетак прелести. Ове особине које су горе наведене нарочито су карактеристичне за жене које окружују разну '"братију" и "старце". Сведочим им да имају ревност за Бога, али не по разуму (Римљ. 10, 2).

Маштарење

Маштарење је врста прелести која се јавља као последица неумесне делатности уобразиље у време молитве. Тај опасни неправилни начин молитве се састоји у томе да кад онај који се моли силом своје уобразиље ствара маштарије или слике, позајмљујући их, наизглед, из Светога Писма, а у суштини из сопственог стања, из своје палости, из своје греховности, из своје самообмане – тим сликама он ласка својој умишљености, свом славољубљу, својој високопарности, својој гордости, обмањујући себе. Очито је да све што ствара маштовитост наше падом изопачене природе у самој ствари не постоји – то је измишљотина и лаж, толико својствена, толико мила палом ангелу.

Маштар, од првог корака на путу молитве, излази из области истине, ступа у област лажи, у област сатане, добровољно се потчињавајући упливу сатанином. Ако човек за време молитве гледа на небо, свим тим побуђује душу своју на Божанствену жељу и љубав, каткад пролива сузе и плаче, то се мало – по мало надима срце његово, не схватајући ово умом; него мисли да је оно што чини плод Божје благодати ради утехе његове, и моли Бога да га удостоји да увек остане у таквом делању. Телесни човек никако, ни на који начин, не може себи чак ни да представи духовна стада, не може да има никаквог појма о благодатном плачу, то јест туговању због грехова, због греховности, пада, пропасти своје. Познање тих стања се не стиче другачије него искуством.

Сви Свети Оци који су описали подвиг умне молитве, забрањују не само да се граде произвољне маштарије, него и да се вољом и саосећањем обраћа пажња па маштарије и привиде, који нам се, независно од нашег хтења, могу изненада указати.

Знано је да се истинским Светима Божијим виђења дарују једино по благовољењу Божјем и дејством Божјим, а не по вољи човековој и његовом сопственом напору – дарују се неочекивано, веома ретко, у случајевима крајње нужде, по дивном промишљању Божјем, а не тек тако.

Добро се мора правити разлика кад је у питању римокатоличка мистика, јер је доста познатих случајева ненормалности устројства римокатоличких тзв. "светих". Понашање подвижника латинства, обузетих прелешћу, увек је било екстатично, чему је узрок необично телесно, страствено распаљивање.

Распрострањена је, и то не баш мало, и индуска мистика. Код индуских јогина (нарочито то учи Раџајога) све се састоји у развијању маштарија и фантазије.

Мњење

Мњење је други вид озбиљне прелести. Њена је основа – изопачено васпитавање срца.

Као што неправилно деловање умом уводи у самообману и прелест, исто тако у њих уводи и неправилно деловање срцем. Неразумне гордости је пуна жеља и стремљење да се духовна виђења сагледају умом, неочишћеним од страсти, необновљеним и непресазданим десницом Светога Духа: таквом гордошћу и безумљем испуњења је и жеља и стремљење срца да се наслађује осећањима светим, духовним, Божанственим, кад је оно још неспособно за такво наслађивање. Као што нечист ум, који жели да види Божанска виђења и нема могућности да их види, из самог себе за себе ствара таква виђења, или се обмањује и вара, тако и срце, силећи се да окуси Божанствену сладост и друга Божанствена осећања и не налазећи их у себи, саздава их из себе, њима ласка себи, вара, обмањује, убија себе, улазећи у област лажи, у општење са демонима, потчињавајући се њиховом упливу, поробљавајући се њима.

Главна страст којом се она (прелест), рођена од гордости, храни, јесте блуд, који почиње од једва ухватљиве за човека, танане полне и уопште чулне узбуђености, и који се завршава изопаченим формама сладострашћа. Пригрливши свој блуд у његовом тананом дејству, телесни људи долазе до усхићења од насладе, од опијености, које се добијају безнапорно, без самопожртвовања, без распињања плоти са страстима и похотама. Они, вођени својим слепилом и гордошћу, радосно прелазе са постеље животињске Љубави на постељу љубави још преступније, која господари у блудилишту одбачених духова. На тај начин се распламсало дејство природног крвотока и чулности овде лако прима за благодатна дејства Светога Духа. Код Светих Отаца то се стање назива мњењем, зато што "онај који је обузет том прелешћу умишља (мни) о себи да има многе врлине и обилује духовним даровима" (Епископ Игњатије Брјанчанинов).

Заражени прелешћу мњења веома се често срећу. Заражени умишљеношћу о својим достојанствима, нарочито о својој светости, кадри су и спремни на све подлости, свако лицемерје, лукавство и обману, на све злочине. Непомирљивим непријатељством они горе против служитеља истине, са суманутом се мржњом устремљују против њих кад они код прелешћених не признају стања која им мњење приписује, стављајући их пред лице ослепелог света.

Ужасна гордост, слична демонској гордости, јесте главна особина оних који су усвојили једну или другу прелест.

– Обмануте првим видом прелести гордост доводи до стања очите умне поремећености.

– Код обманутих другим видом она, производећи повреду ума, које се у Писму назива кварењем ума, мање је приметна, маскира се образином смирења, побожности, мудрости – познаје се пак по горким плодовима својим.

Овде бисмо још могли да укажемо на неколико црта из живота једног од најзнаменитијих подвижника Запада, управо Франциска Асишког. У њему су се сјединиле две крајности – необуздано славољубље и самоумишљеност, с једне стране, и чудовишна маштовитост и распаљена фантазија с друге стране.

(Узгред буди речено, треба се оградити и рећи да се у стварности веома често мешају оба ова вида прелести, и у аскетици и раздвајају ради лакшег описа и лакшег праћења самог себе. Што се тиче самих демонских замки, ко их може разместити по одређеним местима и принудити их да делују овако, а не онако?)

Франциско Асишки је, пре свега, свој подвиг почео лажно и прелесно, управо од гордости и самољубља. Говорио је: "Знате ли да ће доћи дан кад ће ми се читав свет поклонити?" Што даље, ове страсти су се све више разгоревале у њему. После отприлике пет година од ступања на стазу самопрослављања, већ 14. септембра 1224. године у зору, Франциско се у близини своје келије Христу обраћа овако: "...Молим Те само за две милости: прва је – да душом и телом узмогнем да преживим сва страдања која си Ти претрпео, и друга – да својим бићем могу да осетим ту неограничену љубав којом си горео Ти, Сине Божји..." Ако је ова прозба бајковита, а јесте, било би право чудо да се не испуни. Јер, као и у бајкама, тако се и у стању прелести све људске жеље испуњавају, пошто и овде и тамо управљају исти – демони, који су услужни и ради да угађају човековим страстима и маштаријама. Већ смо видели да је Франциско, како му се учинило, добио оно за шта се молио...

Што се тиче делатности његове маште, Франциско је у том смислу превазишао све своје претходнике на путу прелести; могао је слободном силом своје фантазије, усредсређене на Спаситељева крсна страдања, да раздвоји крв по одговарајућим правцима, то јест према местима Рана Господњих: рукама, ногама, десној страни груди; то је доводило до пробијања крви кроз кожу, па су се образовали ожиљци, који су добили назив стигмати.

Представљањем умом (на чисто спољашњи начин) збивања из Христовога живота довело је до тога да је Франциско чак и у свом свакодневном животу стао да их копира. То је, наравно, дело дрско, богохулно и гордељиво. На крају, у наступу маније величине, он је умро са речима:

"Испунио сам оно што сам морао да испуним. Враћам се Богу, нека вам се Он смилује"... А сам, тобож, није имао потребу да му Бог буде милостив?

Преподобни Григорије Синаит вели: "Никако не примај ако видиш нешто чулним очима или умом, споља или унутар себе – било то лик Христов, или Ангела, или неког Светога, или ако ти се покаже светлост... Буди пажљив и обазрив!"

Почетник мора обраћати пажњу на једно дејство срца, и само то дејство сматрати непрелестним – ништа друго не примати до ступања у бестрастије. Бог се неће прогневити; напротив, таквога ће Бог похвалити због доброразумности.

И тако су дејства срца – то јест осећање покајања, сузе, скрушеност због својих грехова, самоукоревање, сећање на смрт, страх Божји. смирење – то је незаблудива стаза ка задобијању спасења и истинске молитве, и, ако је то Господу угодно, дара виђења. Свест о својим гресима и сматрање себе нижим од сваке твари, па и демона, нека урасте у наше срце. Тек тада се можемо надати да нас прелест и демони неће погубити, него да ће нас усвојити благодат Божја.

Епископ Варнава Бјељаев

pouke.org